Velika Britanija je daleko moćnija i daleko bogatija država nego bilo koja od balkanskih zemalja, a glas njenih građana je doneo duboku zabrinutost za budućnost evropskog projekta. Ali, i referendum u Republici Srpskoj takođe ima ozbiljne posledice, navodi američki analitičar Džejkob L. Šapiro u tekstu za portal Geopolitička budućnost.
Leto na severnoj hemisferi je počelo važnim referendumom u Britaniji, a završilo se drugim, koji se takođe tiče suverenosti, ovaj put na Balkanu.
Glasači u Republici Srpskoj - jednoj od dva konstitutivna dela Bosne i Hercegovine su izašli na birališta da daju svoje mišljenje o tome da li 9. januar treba da ostane praznik, koji označava dana kada su bosanski Srbi proglasili svoju državu. Bez obzira na rezultat, prava priča u ovom slučaju je samo održavanje ovog referenduma, uprkos odluci Ustavnog suda BiH, koji je ustvrdio da ovaj praznik diskriminiše druge verske i etničke grupe u zemlji.
Tenzija između etničkih grupa i religija je dugo bila realnost Balkana, koji je uvek bio tačka susreta civilizacija, ali i raznoliko i problematično bojno polje koje je teško kontrolisati. Sadašnje napetosti najviše imaju neposredne korene u raspadu Sovjetskog Saveza, kada je Balkansko poluostrvo bilo jedno od mesta na kojima je sukob između SSSR-a i Zapada (i njegovih različitih saveznika) bio najžešći.
Dejtonski sporazum je u BiH uspostavio jedinstvenu političku strukturu, a zemlja je podeljena na dva različita entiteta: Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. Postoji i treći entitet, Distrikt Brčko, koji je i samoupravan, i kojim upravljaju obe strane. Dejtonski sporazum je uspostavio i Ustavni sud, a političko rukovodstvo Republike Srpske sada podriva sporazum osporavajući legitimitet suda i prkoseći njegovoj presudi.
Odluka suda, međutim, nije razlog za veliku pažnju, koju treba posvetiti referendumu. Na prvi pogled, on je ograničen samo na pitanje da li 9. januar treba da se slavi kao praznik. Dublji značaj je da njime Republika Srpska oglašava svoje razočaranje aktuelnim političkimm aranžmanom, i šalje poruku onim svojim stanovnicima koji žele da sami upravljaju svojim poslovima, slave svoje praznike i govore svojim jezikom.
Želja jednog naroda da uspostavi nacionalnu domovinu nije nerazumna. Nacionalno samoopredeljenje je okosnica međunarodnog političkog sistema. Posle Prvog svetskog rata, stvoreni su Liga naroda i mandatni sistem, delimično i zbog toga da bi nezreli politički subjekti bili dovedeni bliže ostvarenju sna o nacionalnoj državi.
Samoopredeljenje takođe nije samo organizacioni princip; to je i moralni, široko prihvaćen princip. Čak su i Ujedinjene nacije na njemu osnovane. Član 1. Povelje UN izričito kaže da je cilj Ujedinjenih nacija "da razvija prijateljske odnose među nacijama, zasnovane na poštovanju načela jednakih prava i samoopredeljenja naroda."
Negde usput, činjenica da je nacionalno samoopredeljenje organizacioni princip savremenog političkog sveta je zaboravljena, ili barem gurnuta pod tepih. Ne samo to, nego se s vremenom sve više omalovažava. Deo tog stava ima smisla. Nacionalno samoopredeljenje je lepo i dobro, ako grupa ima definisanu teritoriju, na kojoj će uspostaviti nacionalnu državu.
Realnost je, međutim, retko tako jednostavna, a različite grupe polažu ista prava nad područjima sa mešovitim stanovništvom. Ovo je slučaj na Balkanu - delom zbog geografije. To je papazjanija granica, religija i nacionalnosti. Ali ignorisanje podela i pretvaranje da se takve suprotnosti mogu trajno rešiti složenim političkim institucijama ima sve manje smisla, što je sve vreme bilo jasno.
Austrijski diplomata Volfgang Petrič je služio kao visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu od 1999. do 2002. Godine. Razmišljajući o svojoj funkciji, 2006. je rekao da je Dejtonski sporazum bio uspeh koji se može koristiti kao model za rešavanje sukoba u ostatku međunarodne zajednice, a da je Bosna postavljena "na putu ka Brisel."
Petrič je ovo napisao u pozitivnom smislu. I zaista, 2006. godine Evropska unija je bila na vrhuncu moći i privlačnosti. Od tada, mnogo toga se promenilo. EU se bori da prebrodi i finansijsku i političku krizu, a što je najvažnije, prosperitet koje je njeno članstvo nekad obećavalo, više nije garantovan. Sve države Zapadnog Balkana su na ivici članstva u EU, a sve imaju slabe ekonomije pod velikim pritiskom, koji će rasti kako ekonomija na kontinentu bude sve više slabila. Ono što se nije promenilo, jeste činjenica da različite etničke grupe na Balkanu još uvek imaju jake identitete, i bez obećanja da će postati deo ujedinjene Evrope, žele da imaju svoje države.
Velika Britanija je daleko moćnija i daleko bogatija država nego bilo koja od balkanskih zemalja, a glas njenih građana je doneo duboku zabrinutost za budućnost evropskog projekta. Ali, i referendum u Republici Srpskoj takođe ima ozbiljne posledice. On ukazuje na činjenicu da mnogi na periferiji Evrope više ne žele da budu na putu ka Briselu. Takođe, to je udarac za NATO, SAD i sve zemlje koje su bile uključene u balkanske ratove i koje su tražile način da zadrže tako različite i neprijateljske grupe zajedno, bez davanja posebnih nacionalnih država.
Ostatak Evrope je uvek na zemlje zapadnog Balkana gledao kao države zaostale u vremenu koje se stalno prepiru, kao poslednji izdanak realnog varvarstva na sada mirnom kontinentu. Ja to ne vidim, već Balkan doživljavam kao trendsetera. Može se pokazati da je referendum u RS bio beznačajno glasanje u vezi nacionalnog praznika jedne izuzetno podeljene i relativno nevažne zemlje. Ali, on je takođe primer kako jedna nacionalna grupa na evropskom kontinentu bez svoje države, definiše ono što vidi kao neprihvatljiv politički status kvo.
Ispod zvaničnih evropskih granica postoje duboke skrivene sile, a one će u narednim mesecima i godinama biti sve izraženije.
(Geopolitical futures - priredio M.Đorđević)