BEOGRAD - Na Fejsbuk stranici "Dnevnik jednog direktora" osvanuo je status u kome je direktor opisao kako ga je jedna četvorogodišnja devojčica naučila jednu veoma važnu lekciju.
"Nisam je ni primetio kada se prišunjala kasi. Bio sam zauzet svojom kupovinom. Skrenuo mi je pažnju cvrkut njenog glasa i neobična molba:
"Teto, možete li da mi pročitate šta ovde piše?". Okrenuo sam se i ugledao devojčicu koja se svom snagom propinjala na prste da se levom rukom uhvati za ivicu pulta, a desnom pružala kasirki malu kutijicu.
"Poslala me je mama da kupim slatku pavlaku da napravi tortu i rekla mi je da kupim onu sa kravicom a ja ne znam da čitam i tamo su sve sa kravicom i...i... Dođite da vidite, teto...", u jednom dahu je izrecitovala svoj problem. Dok je izgovarala reči, već je pružala ruku kasirki i povela je u potragu za kravicom. Ostao sam u redu, čekajući da se kasirka vrati i istovremeno se divio devojčici.
Kao i mala devojčica i ja sam stajao ispred raznih projekata ne znajući da ih pročitam. Još sam bio okružen onima koji sve znaju, koji umeju da čitaju. Plašio sam se da će me šefovi grditi što već sve ne znam, da ću zbog toga izgubiti posao. Rešavao sam neprijatnost praveći se da sve znam i razumem.
Glumio sam sigurnost, a u sebi se znojio. Mislio sam da se podrazumeva da se na radno mesto mora doći spreman. Zašto se inače studira i stiče diploma, ako se nemaju odgovori na sva pitanja. Junačio sam se bez pokrića.
Zato sam nebrojeno puta pogrešio pokušavajući da sakrijem svoje neiskustvo. Što sam ga više skrivao, ono je bilo sve vidljivije.Žao mi je sada što nisam znao da može i drugačije. Da postoji rečenica kojom se i takve stvari rešavaju. Nisam nikada umeo da dečje iskreno pitam:
"Teto, čiko, možete li da mi pročitate šta ovde piše...". Nisam umeo, plašio sam se da će me odbiti. A verovatno ne bi. Većina bi bila dobronamerna. Većina bi pomogla. Jer, ne očekuje se od mladog čoveka da na prvom poslu sve zna i razume.Baš kao što se ne očekuje od četvorogodišnjeg deteta da ume da čita...