PUTINOV SAVETNIK PORUČUJE SRBIMA: Za Srbiju najbolje da sledi Titov treći put
BEOGRAD - Nije slučajno to što je u Jugoslaviji postojao takozvani treći put, ona je uvek bila između Istoka i Zapada, a Josip Broz Tito bio je dovoljno mudar da balansira između dva vojno-politička bloka. Čini mi se da Srbija nema drugi put osim ovog, kaže savetnik ruskog predsednika Mihail Švitkoj.
U Beogradu je, povodom jubilarnog, 50. Bitefa, boravio savetnik ruskog predsednika za međunarodne odnose u oblasti kulture Mihail Švitkoj, koji ovu pozorišnu manifestaciju prati od njenog osnivanja. O položaju Rusije na međunarodnoj sceni, informacionom ratu, budućnosti rusko-evropskih odnosa, novim tenzijama na Balkanu i o ulozi Srbije na putu između Istoka i Zapada Švitkoj je govorio za portal Sputnjik.
Kako vidite budućnost odnosa Rusije i Evrope, u političkom i ekonomskom smislu, ne samo u kulturnom?
—Teško, iz jednostavnog razloga. Veoma je lako uvesti sankcije, veoma je teško ukinuti ih. Lako je početi rat, teško ga je završiti. Govorim o principu. Potpuno je jasno da smo mi izašli na kraj sa sankcijama i sadašnje stanje u ekonomiji je prilično stabilno. Preorijentisali smo se na Istok, na neke unutrašnje resurse. Ne mogu da kažem da su Rusiju sankcije tako jako pogodile. Da, smanjena je proizvodnja, trgovinska razmena, problema je više nego pre dve godine, ali ipak ne mislim da je za Rusiju to glavni problem. Narod se konsoliduje u teškim vremenima, Srbi to odlično znaju. Danas za politiku Putina glasa više od 80 procenata stanovnika zemlje, to nije izmišljen broj.
Jedan američki list je nedavno napisao da Zapad svojom izolacijom Rusije, zapravo, pomaže Putinu.
— Oni su u pravu. Slažem se s američkim listom, jer neprijateljski odnosi prema politici Rusije konsoliduju narod. To je istina. Drugo je pitanje što izolacija ne odgovara Evropi, ne odgovara Rusiji, ne odgovara čak ni Americi. I, naravno, mislim da će se nova američka administracija, ko god da pobedi, Hilari Klinton ili Donald Tramp, truditi da pronađe neki način da se približi Rusiji. Uveren sam u to. Rusija i Evropa imaju mnogo zajedničkih problema. Rusija nije pretnja za Evropu, nego DAEŠ, terorističke organizacije, radikalni pokreti na Istoku, nezaposlenost, odnosi s Amerikom, s Kinom. Pred Evropom je mnogo izazova. Mislim da Rusija nije pretnja za Evropu, naprotiv, mislim da normalni odnosi Rusije i Evrope mogu da ojačaju i Evropu i Rusiju.
I ta priča o Rusiji kao pretnji za Evropu takođe je deo informacionog rata.
— To što se dešava u medijima uopšte ne prikazuje stvarno raspoloženje u društvu. U Nemačkoj, na primer, nema tog agresivnog raspoloženja protiv Rusije kakvog ima u medijima, i ne samo to, čak je i jedan od vodećih nemačkih listova u Nemačkoj bio prinuđen da prizna da društvo drugačije gleda na ono o čemu oni pišu. Razgovaram i s običnim ljudima i s inteligencijom tamo, ne mogu da kažem da je engleska inteligencija nastrojena protiv Rusije. Društvo u Evropi nije protiv Rusije. Naravno, postoje stvari koje im se dopadaju i koje im se ne dopadaju, ali to je normalno.
I ljudi u Srbiji i na Balkanu suočavaju se s takvim problemima, stvara se utisak da postoji opasnost od izbijanja nekog novog rata. Govorim o dizanju prašine oko Republike Srpske, oko odnosa Srbije s Hrvatskom… Mislite li da je moguć novi rat na Balkanu? Kome bi on bio u interesu?
— Uvek postoje ljudi kojima to odgovara. Balkan je uvek bio evropsko „bure baruta“, svi veliki ratovi su, kao što znate, počinjali na Balkanu. Svetski ratovi. Mislim da nikome novi svetski rat nije potreban u tom punom formatu, ali bilo kakva destabilizacija u Evropi — slabi samu Evropu. To je veoma loše. I to uvek odgovara trećim zemljama. Ne želim da kažem da to odgovara Americi ili Kini, to nisam rekao, ali danas postoje snage koje su zainteresovane za slabu Evropu… A slaba Evropa znači rat na Balkanu. Rusiji takav sukob nije potreban, za Rusiju je veoma važna stabilnost Evrope, kao i stabilnost Ukrajine.
Može li Rusija da utiče na to?
— Naš dijalog s NATO-om je zamrznut, ali smatram da rat na Balkanu, to što govorite o Republici Srpskoj, ni Rusiji, ni zemljama NATO-a ne odgovara. Danas je veoma lako govoriti o ratu. Reč rat svako drugi izgovara i ona je postala veoma laka za upotrebu, čak se olako govori i o preventivnom nuklearnom ratu. Čini mi se da je to krivica medija, koji ne bi smeli olako da govore o tome. Rat je uvek tragedija, podrazumeva pogibiju desetina hiljada ljudi, ponekad i miliona. Prema toj reči se treba ozbiljno odnositi. Kod nas se reč rat u svakom drugom članku upotrebljava ravnodušno. Rat je tragedija i svaki razuman političar, lider zemlje, mora da razume da treba da učini sve što je u njegovoj moći da ne dozvoli čak ni pretnju ratom, a kamoli rat.
A kakva je pozicija Srbije u toj situaciji, mi smo, s jedne strane, okrenuti Rusiji, s druge strane, postoji pritisak Evrope u kontekstu evrointegracija?
— Mislim da svaka zemlja ima svoju istorijsku sudbinu. Nije slučajno to što je u Jugoslaviji postojao takozvani „treći put“, ona je uvek bila između Istoka i Zapada i Josip Broz Tito je uvek bio dovoljno mudar da balansira između dva vojno-politička bloka. Meni se čini da Srbija nema drugi put osim tog. Razumljivo je da su vaši političari zainteresovani i orijentisani na saradnju s Evropskom unijom i njenim strukturama. Ali čak i Rusija… U poslednjih godinu i po dana predsednik Putin i ministar Lavrov govore o tome da je povezani prostor od Lisabona do Vladivostoka bolji od bilo kog drugog prostora. Pitanje je imaju li naši zapadni partneri volju da se to realizuje.
— Optimiste nazivaju budalama, a ja smatram da ni pesimisti nisu daleko od optimista, jer mi sami gradimo svoj život, i ako želimo da ga pretvorimo u pakao, to lako možemo da učinimo. Razumljivo, u raj ga nećemo pretvoriti. Ali, ako prestaneš da se raduješ životu i ne shvatiš da je najvažnija stvar u životu izgradnja pozitivnih vrednosti, onda taj život živiš uzalud. Odlično razumem sve izazove, sve pretnje, razumem odlično šta bi, u principu, moglo da nas čeka u budućnosti, ali ako smo ozbiljni i odgovorni ljudi, moramo stvarati budućnost koja će biti budućnost za ljude, a ne budućnost za katastrofu