Dvanaestogodišnja devojčica zatražila je pomoć razredne i psihologa koji, iako joj žele pomoći, zapravo ne uspevaju.
"Mama ti je kurva, a tata alkoholičar."
Tu rečenicu i hrpu drugih uvreda čujem skoro svaki dan čim sednem u školsku klupu. Ne mogu više. Svi me maltretiraju. Ceo razred. Kad su završili školski praznici i kad sam se setila da ponovo moram u školu, doslovno mi je pozlilo. Mučno mi je i svako jutro povraćam... Ne znam šta ću. Strah me šta ću sve da čujem dok prolazim pored svojih kolega. Sva ta vređanja postala su mi nepodnošljiva. Sama sedim u klupi "jer sam siromašna".
Verojatno ću ipak morati da promenim školu jer uopšte ne mogu da se koncentrišem na učenje", kaže 12-godišnja Marina, čiji glas drhti dok nam govori o izolaciji i psihičkom maltretiranju kojem je svakodnevno izložena od svih 28 kolega i kolegica u 6. razredu jedne zagrebačke osnovne škole.
Istina je, kaže, da su i razredna i školski pedagog već prošle godine pokušali da reše problem, ali to ide teško. Nakon roditeljskog sastanka obično se malo smire kad je reč o vređanju i omalovažavanju, ali ubrzo sve postane isto. A kako je sve počelo?
"Glavni razlog je to što sam siromašna. Mi smo siromašni, a u mom razredu nema nikoga ko je siromašniji od mene. Zato nemam ni firmirane patike ni farmerke. Obično nosim ono što preraste moja sestra. Nemam ni iPhone. Moj mobilni više ne radi nego radi. Tako star, naravno, nema niko u razredu. "Nosiš dronjke, pogle kako si debela", čujem svaki dan od kolegica iz razreda, a to je samo mali deo uvreda koje čujem na svoj račun. Nije mi baš jasno zašto je to što sam siromašna razlog da sa mnom niko ne želi da se druži ili zašto me stalno vređaju. Istina, moj tata je obični radnik, ne nosi odelo i kravatu, zato su ga nakon što mi je došao u školu na informacije proglasili alkoholičarom", nastavlja Marina svoju tužnu priču o psihičkom maltretiranju.
Nije joj jasno ni zašto su joj mamu proglasili kurvom, osim što znaju da će je tako rasplakati. Zadirkivanje i podsmeh jedini su način komuniciranja njenih kolega koji se silno trude da budu što okrutniji i da je drže u potpunoj izolaciji. Kad više nije mogla da izdrži maltretiranje, Marina je u jednom trenutku ipak zatražila pomoć razredne.
"Ne mogu da kažem da niko ne želi da pomogne, ali zasad je sve bez uspeha. Trenutno idem kod psihologa i čini mi se da ću ipak promeniti ne samo razred nego i školu jer i u drugim razredima znaju šta mi rade pa nekako ne verujem da bih i kod njih bolje prošla", objašnjava Marina.
Mora se priznati da bi njen školski dan teško podneli i odrasli.
"Dok traje odmor, ja sedim na svom mestu u razredu. To je bolje nego da stojim sama na školskom hodniku s obzirom na to da mi se niko ne približava osim što u prolazu dobace: "Šta je, šta gledaš, hoćeš i ti ovakav mobilni? Slikaću te u tim dronjcima da se vidiš kako si lepa!"
Najgore mi je kad to rade na času. Profesorka me prozove da odgovaram, a oni se smeju, krevelje i kao slikaju telefonom. Dok profesor ne gleda, gađaju me papirićima. Nedavno je trebalo da pokažem profesorki domaći zadatak, ali nigde mi nije bilo sveske. Sakrili su mi je u drugom razredu u ormar. Slučajno ju je nakon nekoliko dana našla jedna profesorka. Ne mogu da se koncentrišem na odgovaranje jer oni stalno nešto izvode, došaptavaju se i prstom pokazuju na mene", vrlo verno opisuje sadizam svojih školskih kolega i atmosferu u svom razredu. Skoro svako jutro pre škole povraća od pomisli koje su nove uvrede smislili za taj dan.
Tuku li te, pitamo. Ne, kaže Marina i dodaje kako joj se čini da bi joj ponekad bilo lakše da je udare nego da je vređaju i stalno joj turaju pod nos da to sve čine samo zato što je siromašna i nema sve one pomodne novotarije koje njima njihovi roditelji mogu kupiti. Trenutno joj pomažu psiholozi, mama i razredna.
"Ako promenim školu, možda ću moći da upišem razred u koji idu dve moje prijateljice iz ulice pa će mi biti lakše jer ću imati s kim da razgovaram", budi se malo optimizma u Marini.
Kaže kako je prošle godine nekako izdržala, ali što vreme više prolazi, to joj je teže.
"Pre početka nove školske godine razmišljala sam da više uopšte ne idem u školu jer mi je nepodnošljivo. Znam da je osnovna škola obavezna, ali ovako je nikad neću završiti. Njih 28 u razredu svaki dan smišlja nove smicalice kojima će me vređati i maltretirati, a ja to sve teže podnosim", drhtavim je glasom Marina završila svoju tužnu priču.
(Jutarnji)