U nekadašnjoj državi fudbaleri su dobijali po sto dolara za pobedu, sneg je morao da se nađe za Olimpijske igre, a Udba je imala odeljenje zaduženo za istraživanje neidentifikovanih letećih objekata
1. Država rođena u krvi: Pravda uključuje osvetu
Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće... To je tada bilo kao da sam bog, mogli ste da sudite, ispričao je Jovo Kapičić
Na trećoj strani prve posleratne Politike, u subotu 28. oktobra 1944, objavljena je zajednička izjava general-lajtnanta Koče Popovića i Peka Dapčevića u kojoj se poručuje da „pravda uključuje osvetu“.
Ljotićevci i nedićevci
Da se o vršenju pravde, odnosno o osveti, razmišljalo i pre ovoga, svedoči izjava Milovana Đilasa: „Još pre našeg ulaska u Beograd, mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Milana Nedića i Dimitrija Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno je među ubijenima bilo i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo.“ U polemici sa istoričarem Vladimirom Dedijerom, on je, međutim, negirao da su on i Ranković bili „tvrda ruka“, kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito, pitajući se i o najsitnijim pitanjima, „a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi, nekad stroga, nekad blaga...“
Naređenja za streljanje u svim republikama i pokrajinama išla su preko tadašnjeg šefa Ozne Aleksandra Rankovića, koji je bio istovremeno član vrhovnog štaba NOVJ i sekretar Centralnog komiteta KP, kao i njegovog zamenika Svetislava Stefanovića Ćeće. U Hrvatskoj je pronađena Rankovićeva depeša koja potvrđuje nameru najvišeg rukovodstva NOB da se masovno streljaju svi „narodni neprijatelji“.
„Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za deset dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost u čišćenju Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših naređenja jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima“, navodi se u depeši.
Pripadnici službe bezbednosti nove države Ozne imali dozvolu da ubiju i uhapse koga hoće.
„Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće... To je tada bilo kao da sam bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Šta ja sada da se mirim s nekim kome sam brata ubio...“, ispričao je visoki funkcioner Ozne Jovo Kapičić 2009.
Istoričar Srđan Cvetković kaže: „Organi nove službe bezbednosti postavljani su paralelno sa osvajanjem teritorija. Posle uspostavljanja mreže ove službe, pristupilo se likividacijama političkih protivnika, ‚narodnih neprijatelja‘ i stvaranju mreže poverenika koja je uspostavila sveobuhvatnu kontrolu nad stanovništvom. Streljanja su obavljana uglavnom konspirativno...“
Tito: Dosta je bilo
Streljanja „narodnih neprijatelja“ trajala su sve do jeseni 1945, kada je Tito na jednom sastanku Centralnog komiteta rekao: „Dosta više s tim streljanjima, smrtna kazna više nema nikakvog efekta!“
Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944. godine, koju je formirala Vlada Srbije u leto 2009, ustanovila je da je na području grada Beograda nakon oslobođenja ubijeno 1.689 ljudi, dok je 249 njih označila kao „nestale“. Neki opozicioni političari i njima bliski istoričari, međutim, na talasu revizije novije istorije tvrde da se broj ubijenih u Beogradu kreće između pet i trideset hiljada. Za ovo ne iznose nikakve dokaze...
2. Rat na zelenom terenu: pobeda
Na Olimpijskim igrama 1952. fudbaleri Jugoslavije osvojili su srebro, a meč SFRJ protiv SSSR (završen rezultatom 5:5) Rojters je proglasio utakmicom veka
Na XV letnjim olimpijskima igrama 1952. u Helsinkiju učestvovalo je i 96 sportista iz Jugoslavije takmičeći se u 11 disciplina. Četverac koji su činili Duje Bonačić, Velimir Valenta, Mate Trojanović i Petar Šegvić osvojio je zlatnu medalju u veslanju, a vaterpolo i fudbalska reprezentacija osvojile su po srebro. Posebno dramatičan bio je put naših fudbalera do finala...
Staljin i Tito
U prvoj utakmici na turniru, Jugosloveni su sa 10:1 pobedili Indijce koji su igrali bosi! Sledeći protivnik bio je SSSR. Ova zemlja je u Helsinkiju prvi put nastupila na Olimpijadi i Staljinu je bilo važno da se u jeku Hladnog rata predstavi u najboljem svetlu. Za Sovjete nije važilo da je važno učestvovati - trebalo je pobediti sve. Pod kakvim su pritiskom bili, pokazuje i rezultat - osvojili su samo pet medalja manje od Amerikanaca, iako im je zemlja još bila u ruševinama.
Ali ni direktni susreti Sovjeta sa Jugoslavijom nisu bili manje važni. Samo četiri godine ranije SSSR i zemlje pod njegovom šapom doneli su Rezoluciju Informbiroa, u kojoj je naša zemlja optužena za izdaju socijalizma. Ruski tenkovi su i te 1952. bili na granici sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom... Jasno je onda i zašto je i Tito uoči utakmice poslao „telegram podrške“ našoj selekciji. U takvim okolnostima odigran je fudbalski meč SFRJ i SSSR koji će agencija Rojters kasnije nazvati „utakmicom veka“.
U Tampereu 20. juna, pred oko 17.000 gledalaca, Jugoslavija je 15 minuta pre kraja protiv Sovjeta vodila sa 5:1. Činilo se da je pobeda sigurna, kad su dali drugi gol, pa odmah i treći. Naši su se uspaničili, a igrači SSSR su to iskoristili, pa je u završnici uskoro bilo 5:4. Poslednji minuti igrani su samo u šesnaestercu jugoslovenskog tima. Vladimir Beara je maestralno odbranio nekoliko šuteva i kada je izgledalo da će ipak sačuvati svoju mrežu i našu pobedu, SSSR je u poslednjem minutu izjednačio na 5:5! Pošto je utakmica završena bez pobednika, odigrana je nova. U tom meču Sovjetski Savez je poveo sa 1:0, ali su Jugosloveni u nastavku zasluženo slavili sa 3:1. U sledećem susretu pobedili smo Dansku sa 5:3, pa u polufinalu SR Nemačku sa 3:1, a zlato su nam u finalu uzeli Mađari, pobedivši nas sa 2:0. Po povratku u zemlju, naše olimpijce primio je Tito.Ekipi je dao, kao nagradu za pobedu nad Sovjetima, po sto dolara.
Kazna za Sovjete
Tek 1988. Moskovske novosti objavile su kakva je bila sudbina sovjetskih fudbalera. Iste večeri pošto su izgubili drugu utakmicu od nas, vraćeni su brodom u Lenjingrad. Vojni moskovski klub CDKA, koji je činio reprezentaciju, raspušten je, a igrači su rasejani po ostalim timovima.
3. Kad se mlada srca slože: Auto-put za dve godine
U radnim akcijama je od 1946. do osamdesetih godina učestvovalo više miliona mladih Jugoslovena, koji su uz druženje i pesmu gradili puteve, železničke pruge i fabrike
Prve omladinske radne akcije organizovane su još u toku rata, kada je skupljana žetva pred neprijateljem, a naročito su postale popularne nakon nakon oslobođenja. Od 1946. do osamdesetih, kroz akcijaška naselja prošlo je više miliona mladih...
Grade Novi Beograd
Ovo su neporecive činjenice: 1946. u radnoj akciji za šest meseci izgrađeno je 90 km pruge Brčko-Banovići. Učestvovalo je 62.268 omladinaca, a pruga se najviše gradila ručno jer je bilo vrlo malo alata i nimalo mehanizacije. Završena je 7. novembra, 22 dana pre roka - Dana republike. Sledeće, 1947. počela je gradnja tri puta duže pruge Šamac-Sarajevo: od 1. aprila do 15. novembra na 242 km radilo je 220.000 omladinaca. Jedan od učesnika bio je i belgijski slikar Pjer Alešinski.
Izgradnja pruge Doboj-Banjaluka bio je jedan od poslednjih velikih radova omladine na prugama u periodu obnove ratom razorene Jugoslavije. Od 1. marta do 20. decembra 1951, prugu dugu 90 kilometara gradilo je više od 87.000 mladih.
I još, i ovo su činjenice: od 1947. do 1953. izgrađene su: „Ivo Lola Ribar“ u Železniku; fabrika hidrauličnih ležajeva i fabrika za prehrambenu i hemijsku industriju u Žitnjaku kod Zagreba; fabrika za proizvodnju tempera u Kamniku; „Magnohrom“, u Kraljevu; hemijski kombinat u Vitkovićima; fabrike „Maglić“ i „Sutjeska“ u Foči; fabrika tekstila „Raška“ u Novom Pazaru; fabrika kablova u Svetozarevu, današnjoj Jagodini; „Krušik“ u Valjevu; železara u Zenici; valjaonica bakra u Sevojnu i železara u Nikšiću. Od 1947. do 1954. izgrađene su hidrocentrale u Jablanici, Zvorniku i Vinodolu, kao i sistemi hidrocentrala u Mavrovu i na Vlasini. U ovome periodu mladi rade i na izgradnji Novog Beograda. U radovima učestvuje 140.000 omladinaca i omladinki.
Ispiti i dozvole
Zvanični početak izgradnje deonice auto-puta između Zagreba i Beograda bio je 1. april 1948, a radovi su trajali do 15. jula 1950. U tom periodu, za nešto više od dve godine, omladina je izgradila devet metara širok kolovoz u dužini od oko 400 km i tako povezala ta dva grada...
„Omladinci su na akcijama ustajali rano i prvi deo dana radili fizičke poslove na terenu. Nakon završetka rada vraćali su se u naselje, gde su se bavili sportskim, kulturnim i idejno-političkim aktivnostima. Omladinci su mogli da pohađaju kino, foto i radio kurseve, da dobiju diplomu o položenom ispitu za sportskog sudiju, te da uče za vozačku dozvolu. Kasnije su dodati kursevi kozmetike, ikebane, saobraćajne kulture, kao i elektrovarilački i daktilografski kurs.“ (Iz knjige „Tito, radne akcije, stvaraoci neodoljivog poleta“ Srećka Mihailovića i Grujice Spasovića, 1979)
KURSEVI ZA MLADE
Omladinci su na akcijama ustajali rano i prvi deo dana radili fizičke poslove na terenu. Omladinci su mogli da pohađaju kino, foto i radio kurseve, da dobiju diplomu o položenom ispitu za sportskog sudiju, te da uče za vozačku dozvolu. Kasnije su dodati kursevi kozmetike, ikebane, saobraćajne kulture, kao i elektrovarilački i daktilografski kurs
4. Plava trava zaborava: Imati i nemati
Više od 90 odsto školskih zgrada u koje jutrima ulaze naša djeca još je iz socijalizma, piše hrvatski pisac Ante Tomić o situaciji posle raspada SFRJ
Najčitaniji kolumnista na prostorima bivše Jugoslavije, hrvatski pisac Ante Tomić, u maju 2014. uporedio je postignuto u vreme SFRJ sa onim što je za građane urađeno u samostalnoj Hrvatskoj:
Printscreen YouTube
Ante Tomić
„Više od 90 odsto školskih zgrada u koje jutrima ulaze naša djeca još je iz socijalizma, kroz slojeve boje na zidu negdje će se još kod ulaza nazreti citat: ‚Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora se bojati za svoju budućnost. Josip Broz Tito.‘ To vam je sva istina o zemlji znanja. Devet od deset škola napravili su nam komunisti, a oni su bili glupi. Pođimo, zatim, na zdravstvo. Nalazite li i vi neobičnim da hrvatska država nije sagradila nijednu bolnicu? Nešto se, istina, širilo i dograđivalo, krojilo i prekrajalo, ali nigdje nismo imali da je čitav sustav, veliki klinički bolnički centar sa stotinama liječnika i sestara, moderni medicinski starship, narastao iz ničega, iz ledine, da su visoki dužnosnici došli u šikaru i pokazali, ondje će, gdje je sad ona topola, biti hitni kirurški i traumatologija, tamo u onoj skupini psihijatrija, interna i plućni odjel, a kod onih jasenova pod kojima trune nečija veš-mašina ginekologija i rodilište. Jednom davno, u onome zločinačkom nenarodnom režimu, takva su se čudesa stalno negdje otvarala. Čak i u provinciji. Mlada hrvatska država, ponavljamo svi razniježeno, kao da je država nekakvo dojenče koje sere u pelene. Naša nacionalna državna samostalnost sada, međutim, traje već dvadeset tri godine, došla je na polovicu životnog vijeka bivše Jugoslavije, a da nema možda ni desetinu postignuća svoje prethodnice. Možemo, ako hoćete, i o energetici. Od 1945. do 1990. u SR Hrvatskoj je napravljeno 20 velikih hidroelektrana. Znate li koliko ih je napravljeno otkako smo se trgnuli iz tisućljetnog sna? Jedna.“ Tomić zatim čitaoce podseća na komunistu i narodnog heroja Većeslava Holjevca, gradonačelnika Zagreba, koji je isušio močvare i podigao Novi Zagreb.
„Desetke tisuća stanova u betonskim kubusima između širokih avenija sagradio je između 1952. i 1963. u jednoj zapuštenoj, seljačkoj zemlji koja je imala jedva nešto bolje od tačaka i lopata. U 11 godina gradonačelničkog mandata napravio je urbanistički podvig koji današnji političari, kraj svih tehnoloških čudesa, ne bi da ih cijelo stoljeće ostaviš na vlasti.“
Uz napomenu da bi mogao da navede još mnogo ovakvih primera, ali da ne želi da više da izaziva nacionaliste koji ga smatraju „komunističkim podoficirom“, Tomić završava: „Ja moram živjeti ovdje i uistinu me iskreno zabrinjava samo da mi na dijete ne padne plafon u školskoj zgradi otprije pola stoljeća. Zašto je ona država mogla brinuti o tome, a ova ne može? Zašto se ne grade bolnice i hidroelektrane? Ili, ako se štogod od javnog interesa i krene graditi, zašto je tako traljavo i sporo da predsjednici i premijeri svake četiri godine presijecaju vrpce na novih pet kilometara asfalta?“
Mi samo možemo da dodamo da oni koji misle da je situacija u Srbiji bolja ili ne idu u srpske škole ili se ne leče u srpskim bolnicama...
ZAŠTO?
„Zašto je ona država mogla brinuti o tome, a ova ne može? Zašto se ne grade bolnice i hidroelektrane? Ili, ako se štogod od javnog interesa i krene graditi, zašto je tako traljavo i sporo da predsjednici i premijeri svake četiri godine presijecaju vrpce na novih pet kilometara asfalta?“, piše Ante Tomić
5. To majka više ne rađa: Kad smo bili svet
Pred Titom se masa predsednika sklanjala kada bi se nekamo uputio... kao što se Crveno more otvaralo pred Mojsijem, pisao je Ivan Ivanji
U septembru 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, u Beogradu je održana prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Ovaj međunarodni pokret okupljao je zemlje koje su odbijale da se vežu za jedan od dva postojeća bloka oko SAD i SSSR i na vrhuncu moći, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, imao je veliki uticaj na međunarodna zbivanja.
Pokret nesvrstanih
Uz lidera Indije Nehrua i predsednike Egipta Gamala Abdela Nasera i Indonezije Sukarna, jedan od najistaknutijih vođa Pokreta nesvrstanih bio je i predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. Principijelna politika koju je vodio obezbedila mu je veliki ugled u svetu. O tome svedoči i zapis njegovog prevodioca Ivana Ivanjija, kasnije poznatog pisca, iz Helsinkija, gde je u leto 1975. održana Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju:
„Poslovni centar Finlandija nije bio planiran za takve susrete. U poređenju sa beogradskim Sava centrom, njegov foaje i saloni prilično su skromni. U pauzama konferencije stiskalo se tu 35 šefova država ili vlada sa isto toliko ministara inostranih poslova, beskonačno mnogo savetnika, ličnih lekara, prevodilaca i telohranitelja. Već sam više puta pričao i pisao o tome, ali utisak je nezaboravan. Ako bismo uspeli da se izborimo za šoljicu kafe ili čašu soka, jedan lakat bi nam počivao na ramenu predsednika Rumunije Čaušeskog, dok se drugi našao u bradi predsednika Kipra vladike Makariosa. Primetio sam da su svi ti veliki državniVci po visini mali, poneki od njih gotovo kepecasti ljudi. Premijer Kanade Pjer Trido i predsednik Francuske Žiskar d‘Esten su sa svojih, ako se ne varam, metar i osamdeset nadvisili svoje kolege za glavu.
U toj situaciji su ‚alfa-životinje‘ Leonid Brežnjev i američki predsednik Džerald Ford, sa sobom imali horde telohranitelja. U principu se govorilo da sve zemlje učesnice treba da imaju istu vrednost i težinu, San Marino baš kao i Sovjetski Savez ili SAD. Setio sam se Orvelovog romana ‚Farma životinja‘, u kom se kaže: ‚Sve su životinje jednake, ali neke su jednakije od drugih. ‚ Kad bi se Ford ili Brežnjev pokrenuli u gužvi, njihovi ljudi bi im pravili mesta nemilosrdno i neučtivo laktovima gurajući u stranu ostale državnike. Bili su ‚jednakiji‘ od ostalih učesnika konferencije. Jedan jedini izuzetak predstavljao je Tito.
Pored njega je bio samo njegov ađutant, general Marko Rapo. Ali pred Titom se ta masa predsednika i ministara jednostavno sklanjala kada bi se nekamo uputio... kao što se Crveno more otvaralo pred Mojsijem. Bio je najstariji po godinama, ali - stvarno ne preterujem - i najpoštovaniji. Imao sam utisak da se i mi uz njega sunčamo u sjaju koji je zračio taj njegov značaj.“
Ispraćaj Maršala
Titova sahrana 8. maja 1980, kojoj su prisustvovale 124 zvanične državne delegacije sa 38 šefova država (kraljeva i predsednika), pet prinčeva, sedam potpredsednika republika, šest predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, tri potpredsednika vlada, i danas je najveći međunarodni skup koji je ikada održan u Beogradu.
SAHRANA NAJVEĆI SKUP
Titova sahrana 8. maja 1980, kojoj su prisustvovale 124 zvanične državne delegacije sa 38 šefova država (kraljeva i predsednika), pet prinčeva, sedam potpredsednika republika, šest predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, tri potpredsednika vlada, i danas je najveći međunarodni skup koji je ikada održan u Beogradu
6. Bliski susreti treće vrste: Udba na Marsu
Pomama za NLO 1949. godine dovela je do formiranja odeljenja za kosmička pitanja pri službi bezbednosti
Jugoslavija je 1949. u sukobu sa SSSR, a u svetu već dve godine traje pomama zvana NLO: uoči svemirskih ekspedicija naglo je poraslo interesovanje medija za vanzemaljce. U junu te 1947. nastao je pojam „leteći tanjir“ kao sinonim za NLO, pošto je biznismen i pilot Kenet Arnold stekao slavu posle objavljivanja kontroverzne fotografije devet čudnih objekata koji lete u formaciji...
Osnivanje tima
U kabinetu Aleksandra Rankovića 18. juna 1949. održan je sastanak kojem su, osim četiri njegova saradnika, prisustvovala i dva izaslanika Ratnog vazduhoplovstva i jedan univerzitetski profesor fizike iz Zagreba. Nakon izlaganja ovog poslednjeg o „novim saznanjima o naseljenosti kosmosa“, formira se Odeljenje za kosmička pitanja (OKP) pri Udbi, sa ciljem da se eventualno pojavljivanje vanzemaljaca u FNRJ sačuva u tajnosti. Ovo je svakako u vezi sa razgovorom J. B. Tita sa Kevendišom Kenonom, ambasadorom SAD, održanom poslednjeg dana maja. Amerikanac je posle sastanka izvestio Vašington da je „J. B. Tito razumeo oportunost politike držanja predmetnih fenomena u strogom režimu poverljivosti“. Na čelo OKP postavljen je pukovnik Udbe Uroš Piljak, Užičanin, predratni komunista, učesnik NOR od 1941, koji na toj funkciji neće sastaviti ni četiri meseca - uhapšen je po liniji Informbiroa. Na mestu načelnika OKP zamenio ga je potpukovnik Gvozden Kličković, Hercegovac koji će na toj funkciji ostati do izbijanja Tršćanske krize 1953. Saradnici su ga zapamtili kao čoveka koji je nezadovoljstvo zbog postavljenja na „marsovsku funkciju“ utapao u alkoholu, što svakako nije doprinelo efikasnosti poverene mu službe, ali je njemu „obezbedilo“ premeštaj po kazni. Niskoj produktivnost OKP u to vreme doprinelo je i minimalno prisustvo vanzemaljaca na teritoriji FNRJ. Zapravo nikakvo - arhive beleže da su svi prijavljeni slučajevi bili lažni, a da su tri osobe procesuirane zbog širenja neprijateljske propagande.
Saradnja sa Amerikancima
Do Brionskog plenuma, ovim odeljenjem Udbe rukovodi potpukovnik iz Nikšića Ratko Jovov Knežević. OKP tokom njegovog mandata registruje dva NLO. Posle Rankovićeve smene, Knežević odlazi u penziju, a na mestu prvog čoveka OKP sve do raspada SFRJ smenjivaće se Slovenci i Hrvati, jer je funkcija podrazumevala vezu sa američkom obaveštajnom službom. U jednoj od brojnih reorganizacija službe proruski izraz „kosmos“ zamenjen je za zapadnjački „svemir“, pa je odeljenje preimenovano u OSB - Odeljenje za svemirsku bezbednost...
Veruje se da su sve države nastale posle raspada Jugoslavije zadržale ovu formaciju u svojim bezbednosnim službama.
7. Sarajevo, olimpijski grad: Snega mora da bude
PRED POČETAK Olimpijade 1984. u prestonici BiH nije bilo snega, pa ga je vojska donosila, a nakon mećave ga je i čistila
Organizovanje XIV zimskih olimpijskih igra 1984. povereno je Sarajevu. U konkurenciji su bili Saporo u Japanu i švedski Falun i Geteborg, ali se MOK odlučio za Jugoslaviju jer je bila nesvrstana.
Hapšenje džeparoša
Olimpijada je bila prilika da se država predstavi u najboljem svetlu, iako je SFRJ već duboko bila zahvaćena ekonomskom krizom. Velika sredstva uložena su u podizanje impozantnih građevina i infrastrukture. Odlukom gradskih vlasti, sve radnje su morale da budu otvorene do 22 sata i osvetljene - od robnih kuća do brijačnica i mesara. Kriminala, čak ni džeparenja, nije bilo - svi registrovani lopovi i obijači privremeno su bili smešteni u zatvore u Zenici i Foči. Čitaoci novina birali su maskotu Olimpijade. Biralo se između veverice, jagnjeta, divokoze, bodljikavog praseta, grudve snega i vuka, a pobedio Vučko, mali vuk kojeg je dizajnirao Slovenac Jože Trobec. Organizatori su bili suočeni sa nizom problema. Između ostalog, prema pravilima MOK, visinska razlika između starta i cilja spusta treba da je najmanje 800 metara, a između vrha Bjelašnice i cilja u dolini je bilo šest metara manje. Zato su skijaši startovali sa krova zgrade na vrhu planine, kako bi se dobila potrebna visinska razlika - tačno 803 metra. Problem je iskrsao i uoči otvaranja. Iako je Sarajevo poznato po velikim količinama snega, mesecima uoči početka Igara, zakazanog za 8. februar 1984, nije ga bilo ni za lek. Pošto je u scenariju otvaranja bilo predviđeno da olimpijski plamen na stadion Koševo unese nordijski ski-trkač Ivo Čerman, vojska je u grad donosila sneg sa okolnih planina... A onda je grad u noći uoči otvaranja zahvatila prava snežna mećava, pa su pripadnici JNA angažovani na čišćenju ulica od snega!
Srebro zbog video-rekordera
Jugoslavija je bila daleko od velesile u zimskim sportovima, pa su se organizatori pribojavili da se prvi put ne desi da zemlja domaćin ostane bez medalje. Ali već u prvoj muškoj trci, u veleslalomu, Slovenac Jure Franko osvojio je srebro. Sarajevo je eksplodiralo od sreće, a ispred dvorane Skenderija razvijen je ogroman transparent sa porukom: „Volimo Jureka više nego bureka!“ Franko je posle prve vožnje bio četvrti, a plasman je popravio osvajanjem prvog mesta u drugom krugu. Mnogo godina kasnije priznao je da je na njegovu odluku da drugu trku izveze krajnje rizično uticalo obećanje organizatora da će mu, ako osvoji medalju, pokloniti video-rekorder marke „hitači“!
Iako je Jugoslavija imala takmičare u svih deset sportova do kraja Igara ostala je na onom jednom srebru Jureta Franka.
MASKOTA VUČKO
Čitaoci novina iz cele Jugoslavije birali su maskotu Olimpijade. Biralo se između veverice, jagnjeta, divokoze, bodljikavog praseta, grudve snega i vuka, a pobedio Vučko, mali vuk kojeg je dizajnirao Slovenac Jože Trobec
SLEDEĆE SUBOTE: 7 priča o životinjama u srpskoj istoriji