Česta je predrasuda kako su muškarci ti koji u ljubavnim odnosima mogu biti bezosećajni ili iskorišćavaju, a da to ima više veze s karakterom nego s polom dokazuje i ispovest jedne žene.
"Što se tiče ljubavnih veza, mogu zaista biti bezosećajna kučka. Moram to priznati. Reći da sam devojka za poželeti bi bilo zaista apsurd. Jednom sam bila s muškarcem kojeg sam doživljavala samo kao nešto neobavezno. Dotrčao bi u bilo koje doba da sam ga zvala, on je bio onaj koga zovem u četiri ujutro ako sam malo pripita i napaljena. Živeo je u predgrađu, ali čim bi mu napisala poruku posle celonoćnog obilaska klubova, promenio bi tri prevozna usred noći samo da me vidi. Pošto bih dobila ono što sam htela, rekla bi mu da ode. Bila sam gotova. Nisam želela da ga imam pored sebe.
Samo bi rekla "idi kući" i to je bilo to. On je želeo da ostane, pitao bi me hoćemo li na večeru. Ništa od toga mu se nije ostvarilo. Nisam bila zainteresirana za njega i nisam želela da imam nikakve veze s njegovim planovima za nas. Međutim, on je i dalje uporno dolazio.
Rekao mi je da sam "žderačica muškaraca". Iskreno, sve moje veze su tako išle. Davala sam ništa ili vrlo malo, a uzimala ono što sam htela. Imam sam osećaj samo za svoje želje, ali ne i za tuđe.
Znate zašto? Zato što sam stalno gladna. Gladna novih iskustava, sirove energije, strasti. Gladna svega novog. Nikad se ne osećam smireno, zadovoljno.
Prikupljam muška srca jer mi je draže da oni vole mene, a ne ja njih. Muškarci kojima se ja sviđam su oni koji me žele "spasti".
To je zanimljivo samo neko vreme, međutim ubrzo mi dosadi. Ispada kao da mi oni daju sve, a ja ih ostavljam ni sa čim. U vezama sam se uvek ponašala kao da sam sama. Otkazala bih planove s dečkom čim bi mi se nešto zanimljivije ponudilo. Nisam bila dobra devojka, međutim nisam se osećala krivom zbog toga. Naprosto mi nije bilo stalo.
Svoje dvadesete sam provela u borbi između "dvije sebe" - onakve kakva sam u vezi i onakve kakva sam bez muškarca pokraj sebe. Ipak, postoji razlog zašto ovo sada pišem. Prvi put u mom životu, nalazim se u vezi koju smatram zdravom i odraslom. Koliko god sam se trudila pobjeći od njega, on se držao. Pokušala sam ga otjerati, no nije dopuštao.
Čudno, iznimno ga poštujem jer je sve izdržao, iako mi i dalje nije jasno koji su bili njegovi motivi da se "bori" za mene. Plaši me to što mi je u redu da je on tu.
Počinjem razumijevati da to što je neko "žderačica" muškaraca ili pak žena ne znači da on/a nema srca. To samo znači da je ono vrlo dobro skriveno i strogo čuvano. Znači da čeka nekog dovoljno vrijednog. Vjerojatno ih zbog toga svi oni oko njih "hrane" svojim emocijama, vole tu silovitost, nedostižnost, osjećaj da se moraju dokazati i osvojiti kako bi bili proglašeni pobjednicima.
Najviše privlačim nesigurne muškarce. To je činjenica. Jednako tako je činjenica da oni ne privlače mene, međutim eto - oni se jedini oko mene trude, jer bi ovi drugi očekivali da se ja trudim oko njih, a to mi se nikada nije dalo.
Prijateljice bi me čudno promatrale ako bih rekla da su mi bitniji seks nego osećaji. Naravno da je tako, ako nemam osećaja prema nekome. Osim fizičke privlačnosti naravno. Žene to mogu baš kao i muškarci.
Istina je da to mogu svi koji bi radije ne osjećali ništa nego riskirali bol. Zbog toga sam uvek radije slomila tuđa očekivanja pre nego što bi ušli u dublju vezu, nego da dopustim da se moje srce slomi. To je prava istina, a uvek postoji nada da će naići neko vredan, neko ko nije nesiguran i neko ko će se moći s tim da se nosi.
Express