7 priča o životinjama u srpskoj istoriji

Dok je beli konj bio simbol slobode, svinja osnova ekonomije, a pas bio veličan kao heroj, šimpanza Sami bio je toliko popularan da su zbog njega izbijale demonstracije

1. Kamile našeg prijatelja Gadafija

Kad je libijski vođa 1989. došao u Beograd, na Samit nesvrstanih, u Jugoslaviju je dopremljeno šest deva, koje je poklonio zoo-vrtovima

Pre gotovo tačno pet godina, 20. oktobra 2011. godine, ubijen je jedan od prijatelja Jugoslavije, koji joj je ostao veran do kraja - Muamer el Gadafi.

Podrška pukovniku

Saradnja SFRJ i ove severnoafričke zemlje bogate naftom počela je još pedesetih godina prošlog veka, dok je njom vladao kralj Idris. Ali Titu to nije smetalo da 1969. među prvima prizna revoluciju koju je izveo 29-godišnji kapetan Gadafi i smenu na vlasti. U Libiji je posao tada našlo više od 20.000 Jugoslovena. Privredna razmena iznosila je dve milijarde dolara, gradile su se luke, putevi, bolnice, u Libiji su radile hiljade jugoslovenskih lekara i medicinskih sestara. „Zarađivalo se sjajno, a radilo kao što se uglavnom radi na istoku, bez žurbe i pritiska“, beleži jedan poznavalac prilika.

Libija je bila među većim kupcima i boljim platišama jugoslovenskog oružja: između ostalog, od 1974. do 1985. prodali smo im više od 250 borbenih aviona tipa „galeb“ i „jastreb“ i uz njih pripadajuće sisteme naoružanja, zemaljsku podršku, obuku pilota, održavanje, remonte... U Jugoslaviji su se školovale hiljade libijskih oficira, ali su Libijci studirali i na svim drugim fakultetima. Među njima i jedan od mnogih Gadafijevih sinova.

A kad su 1986. Amerikanci bombardovali Libiju jer je, navodno, kriva za podmetanje bombe u diskoteci u Berlinu u kojoj su se okupljali američki vojnici, Jugoslavija joj je pružila vojnu i ekonomsku podršku. Pukovnik Gadafi to nikada nije zaboravio. Tri godine kasnije dao je Beogradu milion dolara za organizaciju Devetog samita nesvrstanih zemalja, a sam je na zasedanje početkom septembra 1989. došao u velikom stilu.

Uz brojnu pratnju, u Beograd su dopremljeni šest kamila i dva arapska konja, kao i pukovnikov pustinjski šator - libijski vođa nije hteo da menja svoje životne navike i da se odrekne jutarnje čaše svežeg kamiljeg mleka ni dok je na putu, kao ni jahanja.

Vožnja „kadilakom“

Konje su domaćini smestili u milicijske konjušnice na Banovom brdu, a šator je - pošto nije pronađeno pogodno mesto u Dobanovcima - razapet u dvorištu libijske rezidencije na Dedinju. Tu su bile i kamile, a osoblje se posle žalilo da su obrstile sve cveće i lišće u bašti...

S Dedinja je Gadafi nameravao da u Sava centru odjaše na omiljenom belcu, ali su se domaćini usprotivili, pa je pukovnik na kraju pristao da se po Beogradu vozi zelenim „kadilakom“.

„Zbogom, smešni skupe“

Do govornice ga je pratilo 11 telohranitelja - šest muškaraca i pet žena, od kojih dve u maskirnim uniformama i s crvenim beretkama. Žestoko je kritikovao svoju „nesvrstanu braću“ zbog popuštanja pred imperijalističkim silama, a govor je završio legendarnom rečenicom: „Zbogom, smešni skupe!“

Gadafi je iz Beograda otišao nenajavljeno i u najvećoj diskreciji, a prestoničkom zoo-vrtu ostavio je kamile. Dve su odmah prosleđene u zoo-vrt u Sarajevu, a dve na Palić. U Beogradu su ostale Ajša i Nijaz. Ajša je uginula 2001. godine, a Nijaz je 1998. poklonjen Skoplju.

2. Luks - pas koji je promenio istoriju

Tokom ofanzive na Sutjesci avioni su zasuli bombama partizanski štab, a Josipa Broza je smrti spasao nemački ovčar, koji ga je zaštitio svojim telom

Jedna od priča u čitankama za osnovce u vreme socijalizma bila je ona o Luksu, psu koji je tokom rata Titu spasao život.

Govor na nemačkom

Oni koji su mogli da odvoje istinu od legende nisu bili spremni za priču, a danas živih svedoka nema. Ono što se u povesti o Luksu može smatrati istinom jeste sledeće: 13. jula 1942. Treća proleterska brigada i jedan bataljon Prve proleterske osvojili su hercegovački gradić Prozor. Kasno popodne tog dana u Prozor je stigao i Vrhovni štab s Josipom Brozom na čelu. U dvorištu kuće u kojoj su bili smešteni neprestano je lajao jedan vezani nemački ovčar, pa je Tito naredio svom pratiocu da ga odveže. Ali ovčar je bio agresivan, pa niko nije mogao da mu priđe. Tada je psu prišao Tito lično. Zaključivši da je negovana i rasna životinja pripadala nemačkom oficiru koji je pobegao, partizanski vrhovni komandant prišao je tiho joj govoreći nešto na nemačkom. Pas se umirio. Tito ga je pomilovao i odvezao s lanca i poveo sa sobom. Tada mu je i dao ime Luks. Od tog trenutka pas se neprekidno nalazio uz Tita. Pratio ga je tokom bitke na Neretvi u februaru i martu 1943, a bio je uz njega i u možda najtežoj nemačkoj ofanzivi - na Sutjesci.

Vrhovni štab tada se našao u obruču, stalno tučen artiljerijskom vatrom i bombama iz aviona. Tito, njegovi najbliži saradnici i članovi britanskog odeljenja za vezu, koji su nekoliko dana ranije došli u Vrhovni štab, 9. juna 1943. nalazili su se na planini Ozren. Kad je nemački avion nadleteo kolonu u kojoj su se kretali i zasuo je bombama, svi su potražili zaklon, a Tito se bacio uz jedno oboreno deblo bukve. U tom trenutku Luks se bacio na Tita i skoro ga čitavog prekrio. To je Broza spaslo smrti jer je Luks ostao na mestu mrtav, dok je Tito bio samo ranjen u levu ruku. Od iste bombe stradalo je dvoje ljudi - Titov lični pratilac Đuro Vujović i engleski kapetan Bil Stjuart.

Zamalo ga odao Nemcima

Posle rata ovaj događaj bio je predmet pakosnih interpretacija i najčešće je smatran izmišljotinom komunističkih propagandista. Ali činjenica je da je major Vilijam Dikin, predratni sekretar Vinstona Čerčila i šef britanske misije, koji se nalazio u bombardovanoj koloni, u svojoj knjizi „Bojovna planina“ napisao: „Tito, ranjen u rame komadom bombe, ležao je pod telom svog alzaskog psa. I ja sam bio zakačen: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi.“

Tito je brzo nabavio novog vučjaka i nazvao ga Tigar, ali mu je ovaj umalo došao glave - pri nemačkom desantu na Drvar 25. maja 1944. svojim lajanjem Tigar je otkrio partizanske položaje...

3. Srbija u „svinjskom ratu“

Najvažnija grana privrede u Srbiji bilo je stočarstvo, pa je odluka Austrougarske da 1906. zabrani uvoz svinja iz Srbije dovela do pravih potresa, koji su se završili industrijalizacijom zemlje

Tokom celog 19. veka najvažnija grana privrede u Srbiji bilo je stočarstvo. Najviše su gajenje svinje.

Dogovor s Bugarima

Najvažniji spoljnotrgovinski partner Srbije bila je Austrougarska - skoro celokupan izvoz stoke išao je na to tržište. Ako se ovo ima u vidu, nije teško zamisliti kakvu je buru izazvala odluka Beča da 24. juna 1906. zatvori svoje granice za naš izvoz. Taj će carinski rat između dve zemlje biti nazvan „svinjskim ratom“, a njegove posledice bile su ogromne - i neočekivane. A sve je počelo verolomstvom Bugara!

Srbija i Bugarska sredinom juna 1905. postigle su sporazum o carinskom savezu. Ali, umesto da on ostane tajna dok Beograd ne završi pregovore o trgovinskom dogovoru s Bečom, kako je bilo dogovoreno, Sofija ga je krajem te godine obelodanila. Austrougarska je tada, namerna da sačuva svoju povlašćenu poziciju, od Srbije zatražila da odustane od sporazuma s Bugarima. Odmah je zabranila uvoz i transport stoke, živine i poljoprivrednih proizvoda, što je inače bila mera kojoj je pribegavala uvek, još od Berlinskog kongresa, da bi ostvarila svoje interese. Osim toga, za ponovno uspostavljanje trgovine 1906. zatražila je da naša vojska kupi austrougarske topove, iako su u ponudi bili još i nemački i francuski.

Upravo je ovaj poslednji uslov, jer je zadirao u finansijske interese velikih, Srbiji pribavio prijatelje u Evropi. Engleska je uspostavila diplomatske odnose sa Srbijom, prekinute posle ubistva Drage i Aleksandra Obrenovića, a evropske banke odobrile su kredite uz koje je Srbija našla nova tržišta. Do tada je izvožena samo živa stoka, a posle austrogarske blokade grade se moderne klanice kako bi u Nemačku, Egipat, Francusku, Rusiju, Englesku i Švajcarsku moglo da se izvozi i meso. To je povuklo razvoj transporta i pospešilo razvoj trgovačkih veza uopšte. Trgovina sa Bečom normalizovana je tek 1911.

Razvoj fabrika

Posle zastoja zbog balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, modernizacija srpske privrede nastavljena je ubrzano već 1919. Tada se na tržištu pojavljuje dečji sapun „merima“ kruševačkog preduzeća „Gliša Janković i sin“ i narednih devet decenija proizvodi se po istoj recepturi. Godine 1928. proizveden je prvi avionski motor u rakovičkoj Industriji aeroplanskih motora, a Srbija je tada imala deset fabrika koje su proizvodile delove za jugoslovensku avio-industriju. U Rakovici je 1938. proizveden i prvi kamion u Jugoslaviji. Zemlja je tad imala i prvu fabriku ravnog stakla - Industrija stakla Pančevo, a smederevski „Sartid“, sa 900 radnika, bio je najveća železara na Balkanu, u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu 1939. proizvoden je prvi automobil... Umesto da Srbiju baci na kolena, „svinjski rat“ pokrenuo je industrijalizaciju Srbije.

4. Razmišljanja jednog običnog srpskog vola

Radoje Domanović iskoristio je jednu životinju da njome ismeje svoje savremenike, njihovu gordost i nedostatak hrabrosti

Kad se kaže Radoje Domanović, onda se time izgovara ime najznačajnijeg srpskog satiričnog pisca“, zabeležio je Borislav Mihajlović Mihiz, književni kritičar i nacionalni radnik. Pisac se rodio 1873, a glavna satirična dela, ona koja mu obezbeđuju slavu i trajnost, stvorio je između svoje 25. i 30. godine. Jedna od Domanovićevih britkih satira ima naslov „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“, a nastala je 1902.

Dok mu se gazda, pošto je u varoši prodao neka ukradena drva, u kafani opija, Sivonja, „jedan običan srpski vo“, čeka ga kraj kola. Na razmišljanje ga nagnaju ljudi koji pored njega prolaze: „Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod? Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari, kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: ‚Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih‘...“

Sivonju, piše Domanović, pogađa što ga Srbi potcenjuju: „Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam ikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine.“

Satiričar i njegov obični srpski vo ne štede srpski narod: „Ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. - U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: ‚Zaaa!‘ A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku, isto kao ni mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.“

Sivonjin monolog završi se kad gazda izađe iz mehane pijan, preplićući nogama. „Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu koju su mu krvlju preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja.“

Radoje Domanović umro je u 35. godini, razbijen i istrošen. „Patnja mu je bila stalna saputnica“, zapisao je drugi jedan istoričar književnosti.
5. Sloboda je dolazila na belom konju

Zagreb je, uz borbe, oslobođen 8. maja, a posleratna hrvatska istoriografija tvrdila je da su u grad prve ušle jedinice Desetog korpusa

Kad su partizani 20. oktobra 1944. predvođeni Pekom Dapčevićem ušli u Beograd, građanska čaršija pitala se šapatom zašto Tito nije Koču Popovića, potomka jedne od najbogatijih prestoničkih porodica, postavio za komandanta operacije. Zašto njemu nije dao da bude „oslobodilac Beograda“? Umesto toga, poverio mu je da u oslobođenom Beogradu 25. oktobra održi govor i najavi „pravdu koja uključuje osvetu“, odnosno streljanje Beograđana na koje je pala sumnja da su sarađivali sa okupatorom. Kao utešna nagrada, Koči će biti dato da se zakiti titulom „oslobodioca Zagreba“.

Ko je prvi ušao

Zagreb je, uz borbe, oslobođen 8. maja, a posleratna hrvatska istoriografija tvrdila je da su u grad prve ušle jedinice Desetog korpusa, sastavljenog od partizana koji su bili rodom iz Zagreba i okoline. U njemu su visoke komandne dužnosti imali docniji istaknuti nacionalista Ivan Šibl i „otac hrvatske države“ Franjo Tuđman...

Ali činjenice su bile drugačije: glavni grad Hrvatske oslobodili su - Srbi. Nemce su iz Zagreba isterali borci 45. srpske divizije, tačnije 20. srpske brigade. Komandant zagrebačke operacije, u kojoj su učestvovale još dve divizije, bio je Koča Popović. Manje se zna da su u 20. brigadi bili docniji istaknuti srpski nacionalisti: istoričar književnosti Žika Stojković i slikari Mića Popović i Stojan Ćelić.

Prvo što su Stojković, koji je imao čin partizanskog poručnika, i Ćelić, kapetan, uradili bilo je da odu u Radio-stanicu Zagreb i dežurnog kog su zatekli nateraju da pročita proglas građanima koji su sastavili - da dolazi sloboda, da nastupa novo vreme, i slično...

Živorad Žika Stojković imao je tada 23 godine i bio je stariji brat kasnije čuvenog srpskog glumca Danila Bate Stojkovića. Njihov otac Aleksa, poreklom Srbin iz Makedonije, bio je bogati trgovac i „veliki Srbin“. Žika je, uz Dobricu Ćosića, sedamdesetih godina bio ključna figura srpskog nacionalizma. Čak je u vreme borbe protiv ustavnih amandmana 1971, koji su slabili Srbiju, bio oštriji od Ćosića, zalažući se već tada za jednu novu, veliku srpsku državu, koja bi bila sastavljena od jugoslovenskih teritorija u kojima većinski žive Srbi. „Oslobodilac Zagreba“ Stojković bio je i akter polemike s Katoličkom crkvom u Hrvatskoj, a njegov već složen tekst iz glasila SPC Pravoslavlje izbačen je po ličnom nalogu tadašnjeg patrijarha Germana - jer je bio previše oštar. Oslobođenje Zagreba 8. maja 1945. najradosnije je proslavljeno u - Beogradu. Hiljade Beograđana slavile su do kasno u noć.

Tito na konju

Slavlje u Zagrebu organizovano je 11. maja. Na mitingu je govorio Koča Popović, a njegova rečenica: „Govorim vam i kao sin Srbije, demokratske federativne nove Titove Srbije“, bila je pozdravljena frenetičnim pljeskom i poklicima „Živjela Srbija!“ Ima razloga da se veruje da su ovo skandirali partizani iz Srbije...

Inače, ni Peko ni Koča nisu u gradove koje su oslobodili ušli na belim konjima. Takvog konja jahao je Tito kad je preko Pančevačkog mosta 20. oktobra 1944. ušao u Beograd.
6. Majmun – heroj Beograda

Kad je šimpanza Sami pobegao iz zoo-vrta, na ulice je izašlo oko šest hiljada ljudi koji su mu davali podršku i navijali za njega

Prvi miting u Beogradu u predvečerje višestranačja - a da nije bio u režiji vlasti - „organizovao“ je jedan majmun! Tek posle je došla opozicija.

Prvi beg

Samo šest nedelja pošto je iz Afrike dopremljen u beogradski zoo-vrt, odrasli mužjak šimpanze nazvan Sami 21. februara 1988. u osam uveče razvalio je rešetke kaveza i našao se na ulici. Tek kad su zapanjeni građani javili policiji, formiran je „odbor za praćenje“. Laganim hodom, gegajući se i zavirujući radoznalo iza parkiranih vozila, Sami je od Kalemegdana došao do Trga republike. Do tada se već bila skupila velika gomila radoznalaca, pa je Sami nakostrešen i raširenih ruku, načinio nekoliko koraka ka njima, tek da ih zadrži na odstojanju.

Čuvari su nekako uspeli da ga usmere prema Kalemegdanu, pa je Sami, u pratnji desetak automobilskih patrola, Vasinom ulicom stigao do Studentskog trga. Tu mu je prišao legendarni upravnik zoo-vrta Vuk Bojović, koji je u međuvremenu stigao od kuće. Iako su se poznavali samo šest nedelja, Bojović je polako prišao Samiju prijateljski mu se obraćajući, pa mu je šimpanza pružila ruku i pristala da uđe u auto, kojim ju je Vuk odveo do vrta, a potom su zajedno ušetali u kavez... Ostao je zapamćen jedan komentar: „Nigde u svetu nije zabeleženo da je neko odraslog šimpanzu, kojeg veoma kratko i površno poznaje, smeo da uvede u svoj auto i vozi po gradu. Svakome je jasno je da se radilo o velikom riziku i ogromnoj hrabrosti.“

Samo dva dana kasnije, ovog puta u deset pre podne, Sami je pobegao opet. Pošto se provukao kroz razmaknute rešetke, zavirio je u trpezariju čistačica i čuvara, koji su poiskakali kroz prozore. Sami je onda odšetao do ograde vrta i preskočio je, privukavši pažnju radnika fabrike „Beko“ i učenika srednje škole „Petar Drapšin“. Oni su izašli iz pogona i učionica bodreći majmuna. Nastao je zastoj u saobraćaju, a Sami je, tek da pokaže snagu, zaljuljao jedan kamion.

Borba za slobodu

Vest o novom Samijevom begu objavile su lokalne radio-stanice, pa su Beograđani pohrlili da mu pruže podršku. Nosili su parole: „Sami, mi smo s tobom!“, „Sami, ti si pravi!“, „Sami, ne silazi!“, „Ne daj se, Sami!“, i glasno navijali za njega preko glava čuvara: „Sami, pazi“ i „Čuvaj se“. Prozori, balkoni, terase, haustori, trotoari, kolovoz, drveće - sve je bilo načičkano narodom. Na licu mesta bilo je više od šest hiljada ljudi, a radio-reporteri su u prenosu slušaoce o zbivanjima obaveštavali iz časa u čas. Tek oko pet po podne iz zoološkog vrta u Osijeku stigla je puška za uspavljivanje, pa je i ova Samijeva avantura okončana... Šimpanza Sami uginuo je iznenada u jesen 1992. i pokopan u zoo-vrtu.

7. Vaška koja je mogla da ubije Srbiju

Vojne bolnice u Prvom svetskom ratu postale su žarište pegavog tifusa, koji je dnevno ubijao više od 100 ljudi

Pegavi tifus je bolest ljudi koju prenosi bela vaška Pediculus humanus corporis. Kod prethodno zdravih osoba, smrtnost u izostanku neefikasnog lečenja je 20, a kod starijih ili iscrpljenih osoba, recimo vojnika u ratu, i do 60 odsto.

Nagla epidemija

Bela vaška se zarazi sišući krv obolelog. Pošto je vrlo osetljiva na promenu temperature, kad zaraženi čovek dobije povišenu temperaturu, ili umre i ohladi se, vaška traži novo stanište, odnosno novog čoveka, pa se bolest brzo širi. Zbog ovoga su vojne bolnice u Prvom svetskom ratu postale žarišta epidemije tifusa. Do oktobra 1914. opšte zdravstveno stanje srpske vojske bilo je relativno zadovoljavajuće, a onda su se javili prvi slučajevi pegavca. Nikada nije utvrđeno da li su ga doneli austrougarski zarobljenici ili se zaraza prvo javila u srpskim redovima. Epidemija je buknula neočekivano i naglo po završetku Kolubarske bitke, među zarobljenicima u rejonu Valjeva. Nakon povlačenja austrougarske vojske 9. decembra 1914. u gradu je, u veoma lošim higijenskim uslovima, ostalo oko 4.000 austrougarskih ranjenika, a ubrzo su s fronta počeli da stižu novi ranjeni i oboleli, srpski vojnici i zarobljenici. U jeku epidemije samo u Valjevu dnevno je umiralo i više od stotinu ljudi (pa i preko sto pedeset). Smrtnost je u pojedinim trenucima dostizala i 70 procenata od broja obolelih. Procenjeno je da je za vreme epidemije u Valjevu umrlo više od 3.500 vojnika, 4.000 civila i oko 2.000 austrougarskih zarobljenika. Obolela je i većina srpskih lekara: od njih 595, u toku ove epidemije umrlo je 122.

Teška borba

U pomoć srpskom medicinskom osoblju stigle su brojne ekipe lekara i bolničara iz savezničkih i neutralnih zemalja. Pomoglo je i zarobljeno austrougarsko medicinsko osoblje, pa je epidemija savladana do kraja maja 1915.

Na železnici je uvedena kontrola svih koji su išli ili se vraćali s fronta, uvedeni su i dezinfekcioni vozovi i pokretna kupatila, ali je najznačajnija bila upotreba „srpskog bureta“, posude u kojoj se zagrevala voda i vodenom parom se uništavale vaši u vešu i odeći. Predsednik vlade Nikola Pašić naredio je da se odmah napravi 100 komada i pošalje u svako gradsko naselje kao uzorak, a u vojsci je uvedeno po jedno bure na svakih 250 vojnika. Posle dve nedelje broj obolelih je prepolovljen... Tvorac „srpskog bureta“ je, međutim, jedan Englez, doktor Vilijam Hanter, koji je u Valjevo doneo veliko iskustvo u borbi sa ovom bolešću stečeno u Indiji.

Jugoslavija je poslednja u Evropi koja se oslobodila pegavog tifusa: Crna Gora 1965. i Srbija 1968. prijavile su poslednje obolele.