Predizborna histerija u Sjedinjenim Američkim Državama ne jenjava: do izbora su još tri nedelje, a bitka između republikanskog kandidata Donalda Trampa i demokratske kandidatkinje Hilari Klinton besni nesmanjenom žestinom.
Da li je Hilari dovoljno zdrava da bude predsednica? Da li je moralno to što, kao što je otkrio Vikiliks, jedno govori o Volstritu javnosti, a drugo u plaćenim govorima pred bankarima i je li zaista ugrozila nacionalnu bezbednost korišćenjem privatne imejl adrese?
Da li je Tramp stvarno - jer je “zvezda i može šta hoće”, kao što je rekao u snimku iz 2005. godine - pokušao nasilno da spava sa devet žena te nekima od njih gurao ruku u gaćice i stiskao ih, protiv njihove volje, uza zid? Da li on uopšte sposoban i dovoljno kulturan da bude predsednik? Ili razuman da postane vrhovni zapovednik oružanih snaga?
Proces biranja
Šta o svim kontroverzama misle sami birači, saznaćemo ubrzo. Milioni Amerikanaca krenuće će na birališta 8. novembra i iako ćemo već tada saznati ko se useljava u Belu kuću, sam proces biranja predsednika ni izbliza neće biti gotov.
U trenutku kada Amerikanci uzmu u ruke svoje glasačke listiće, pažnja će se usmeriti na sistem tzv. elektora - trenutak kada veći deo javnosti odmahne rukom uz pomisao “to je komplikovano”.
Da bismo objasnili pojam elektora, trebalo bi da se vratimo na sam početak.
Amerika je federacija kojom upravlja centralna, federalna vlast koju čine tri grane: sudska, izvršna (predsednik i njegov kabinet) i zakonodavna vlast (Kongres, koji čine Senat i Predstavnički dom). Predsednički izbori održavaju se svake četiri godine, predsednik može odraditi maksimalno dva mandata, a on ili ona može postati svaka osoba koja je rođena u SAD i ima američko državljanstvo, koja je živela u SAD najmanje 14 godina i koja je starija od 35 godina te, prema nepisanom pravilu, iza sebe ima Republikansku ili Demokratsku stranku.
Redovno postoje i drugi kandidati za predsednika, ali oni su zbog dvostranačkog sistema po pravilu nevidljivi.
Ali, američki izbori za predsednika nisu neposredni, nego posredni. Birači izlaze na birališta, ali predsednik postaje onaj kandidat koji osvoji većinu glasova u tzv. Elektorskom koledžu ili zboru. Elektorski zbor sastoji se od ukupno 538 elektorskih glasova, a za pobedu ih treba skupiti 270.
Kako su te dve stvari - glasanje birača i elektori - povezani?
Dakle, broj elektorskih glasova jednak je broju senatora i zastupnika u Predstavničkom domu. Svaka od saveznih američkih država ima dva senatora, a broj zastupnika u Predstavničkom domu zavisi od broja stanovnika svake pojedine države, dakle gušća naseljenost znači i više zastupnika.
Svaka od država - koje se dele na “sigurne”, one koje tradicionalno naginju republikancima ili demokratima, te “neodlučne”, odnosno tzv. swing states u kojima se ne zna ko bi mogao dobiti - ima i određen broj elektora, odnosno elektorskih glasova i njihov broj, ponovno, zavisi od broja stanovnika. Minimalni broj elektora je tri, koliko ih imaju Aljaska i Montana. Najviše ih ima Kalifornija, čak 55. Elektori u 99 odsto slučajeva odražavaju volju samoga biračkog tela.
Odanost
Naime, kada Amerikanci 8. novembra izađu na birališta i zaokruže ime predsedničkog kandidata (te popune ostatak glasačkog listića i donesu odluku oko dela guvernera, trećine Senata te svih zastupnika u Predstavničkom domu), oni u suštini glasaju za elektore tog predsedničkog kandidata koji su mu, po zakonskoj obavezi ili stranačkom stegom, “obavezali na odanost”.
Na ovim izborima, doduše, deo elektora zgrožen kandidatima, rekao je da će glasati prema savesti, ali odstupanja su po pravilu minimalna. U velikoj većini država, u suštini u svima osim u Majnu i Nebraski koje glasove dele proporcionalno po okruzima, elektori svoje glasove daju kandidatu koji je osvojio najviše glasova u toj državi, dakle vredi pravilo “pobednik dobija sve”, ali to će uraditi tek sredinom decembra, odnosno “prvog ponedjeljka nakon druge srede u decembru nakon predsedničkih izbora”.
Zašto tek tada?
Razlog za to, kao i za samu instituciju elektora, treba tražiti u prošlosti, u doba kad se stvari nisu rešavale, kao danas, jednim klikom miša. Za okupljanje elektora, kao ogledala volje naroda na određenom području, trebalo je vremena. Vreme je bilo presudan faktor i za određivanje ostalih ključnih datuma izbornog procesa.
Naime, u 18. veku, kada je Amerika prvi put glasala, njenom većinskom ruralnom stanovništvu trebalo je nekoliko dana da dođe do biračkog mesta. Nedjelja je bila rezervisana za crkvu, u ponedjeljak se ne bi stiglo pa je utorak bio najprirodnija opcija kao dan glasanja. Isto je i sa decembrom. Američki su farmeri tada imali pauzu - žetva se završila, a sneg još nije zatrpao puteve.
Iako oni reflektuju volju birača, sistem elektora ne mora nužno odražavati stvarno stanje na terenu. Zbog načina na koji je ustrojen, na izborima može pobediti kandidat koji je u suštini dobio manji broj glasova. Upravo se to dogodilo 2000. godine kad su u trci za Belu kuću bili Al Gor i Džordž V. Buš. Gor je dobio pola miliona glasova više, ali Buš je imao elektore te je na kraju odneo pobedu.
Kako se uopšte postaje elektor? Reč je o procesu koji se sastoji od dve faze.
Rađanje elektora
Prvu fazu kontrolišu političke stranke, shodno pravilima koja važe u svakoj državi. Osobe zainteresovane da postanu elektori javljaju se za tu funkciju same i kreću u kampanju ili ih, pak, nominiraju same stranke te ih zatim biraju na državnim stranačkim konvencijama ili izglasavaju na centralnim stranačkim odborima.
Uglavnom je reč o osobama koje su na neki način vezane uz stranku ili samog stranačkog kandidata, a njihov odabir znači da im se odaje priznanje za njihov doprinos ili posvećenost stranci. Dakle, prva faza se svodi na to da se svakom predsedničkom kandidatu “pripoji” jedinstvena grupa njegovih potencijalnih elektora.
Drugu fazu procesa “rađanja elektora” kontrolišu birači - zaokružuju predsedničkog kandidata, odnosno njemu pripojene elektore. Ustav, doduše, ne spominje kvalifikacije koje se moraju zadovoljiti da bi neko postao elektor, ali propisuje ko to ne može biti. Elektori tako ne mogu biti članovi Kongresa, visokorangirani američki funkcioneri koji su u poziciji “poverenja ili koristi” i neko ko “učestvuje u pobuni” protiv SAD.
Rasisti
Najstariji elektor, odnosno elektorka koju su mediji uspeli da identifikuju je Hazel Ingram. Ima 93 godine, na demokratskoj je strani, a 61 godinu je čistila kancelarije u njujorškoj ulici nedaleko od jedne od zgrada Donalda Trqmpa, čija je retorika zabrinjava.
“Kako možete govoriti o ljudima na taj način i onda tražiti da glasaju za vas”, pita se ona, dok Foster Morgan, njena sušta suprotnost, republikanski elektor koji ima samo 19 godina i najmlađi je elektor, razmišlja potpuno drugačije.
Ako ste republikanac, barem vas jednom dnevno nazivaju rasistom, tvrdi on, a Tramp, dodaje, samo reflektuje tradicionalno nepoverenje koje republikanci gaje prema federalnoj vlasti.
Elektori su zaista šarena ekipa. Na demokratskoj listi je i Sibrina Fulton, majka 17-godišnjeg Trejvona Martina koji je, nakon što ga je ubio beli pripadnik građanske patrole Džordž Zimerman, postao simbol borbe protiv nepravde kojoj je izložena afroamerička zajednica u SAD.
Zanimljiva je elektorka i Monika Akosta-Zamora. Tramp i Hilari su “dve glave iste ružne životinje” tvrdi ona. Iako je na demokratskom popisu, radije bi glasala za kandidata zelenih, ali ako Tramp ne pobedi u njenoj državi Teksasu, ona će za Hilari glasati iz obaveze - jer se obavezala da hoće. Ali, ona je elektorka u biti postala iz potpuno drugih razloga. Njen je primarni interes osigurati slobodu za svog prijatelja i političkog saveznika koji je uhvaćen sa 40 kilograma kokaina i tvrdi da mu je droga podmetnuta.
Elektor je i Džim Roades. On podržava Trampa. Njegova jedina ljubav su motori i kandidovao se se za elektora kako bi pokazao koliko su motoristi politički angažovani u Mičigenu. Jedan je od lidera lobističke grupe koja zagovara ukidanje strogih ograničenja za brzinu i izborili su se za blaži zakon o nošenju kaciga.
U Republikanskoj je stranci od 1980-ih. Tramp se, tvrdi, ponekad ponaša poput deteta, no ima ispravnu perspektivu.
Na republikanskom su popisu i sin Donalda TrAmpa, Donald Tramp Mlađi., a na popisu Hilari Klinton je, naravno, njen suprug Bil.
(Jutarnji)