(VIDEO) DVE DECENIJE OD DEBIJA SAŠE ILIĆA: Da sam jurio rekorde, odavno bih ih oborio
Tog 26. oktobra 1996. godine čak 17 od 27 aktuelnih prvotimaca Partizana još nisu bili ni školarci, Miroslav Bogosavac i Dušan Vlahović nisu bili ni rođeni, a Saša Ilić je u 19. godini debitovao za crno-bele i to s "jedinicom" na leđima, da bi dve decenije kasnije postao najveća legenda kluba iz Humske.
Odigrao je 792 zvanične utakmice, postigao 237 golova, igrao s klubom dve Lige šampiona, osvojio 14 trofeja i postao živa legenda Partizana.
Danas s 39 godina Ilić igra verovatno poslednju profesionalnu karijeru, ali je i dalje nezamenljiv član crno-belih iako sada u igru ulazi uglavnom s klupe. saigrači ističu da je istinski lider ove generacije, navijači ga obožavaju, a trener Marko Nikolić ga smatra svojom produženom rukom u svlačionici.
- Partizan je klub koji volim ceo svoj život, zbog čega je i činjenica da sam odigrao najveći broj mečeva u istoriji crno-belih još značajnija, ali ne smatram sebe legendom. Bilo je u klubu mnogo boljih igrača od mene, tu pre svega mislim na Momčila Vukotića koji je odigrao 791 utakmicu u našem dresu, kao i onih koji su se u klubu zadržali kraće, a bili su bolji fudbaleri od mene. Eto, ja sam imao sreće da tokom karijere nisam imao problema s povredama i igram do 39. godine života - kaže Ilić i nastavlja:
- Mnogi će misliti da ne pričam istinu, ali meni te brojke zaista nikad ništa nisu značile. Klupski operativac Voja Radojević me je tokom ovih godina redovno obaveštavao kako sam koji rekord oborio, a mene to nije opterećivalo. Da kojim slučajem jeste, budite sigurni da bih mnogo ranije oborio sve te rekorde. Međutim, verujem da će tek za nekoliko godina, kad se budem penzionisao taj podatak za mene dobiti pravo značenje. Pre svega u razgovoru s deceom.
Ukoliko ga povrede, kao i do sada u karijeri mimoiđu, do kraja tekuće sezone Ilić će premašiti i brojku od 800 mečeva za tim iz Humske, a za njega je teško da s ove vremenske distance izdvoji one koji su u bili najdraži.
- Teško je to reći. Naravno da se jako dobro sećam tog meča u Čačku, kad sam ušao kod rezultat 6:0, a na kraju je bilo 10:0 za nas. Saigrači su se svojski trudili da se upišem u listu strelaca, ali nisam uspeo. Tu su onda one utakmice protiv Njukasla i Lacija, pa svaki meč protiv Crvene zvezde, pa recimo taj duel protiv Real Madrida u Ligi šampiona i onaj moj čuveni promašaj, koji i dalje ne mogu da shvatim. Ponosan sam na učešće u Ligi šampiona, pamtim mnoge golove s ovih 700 i nešto utakmica, ali nisam od onih igrača koji znaju tačan minut ili datum. Dao sam preko 200 golova, a naravno da najbolje pamtim one date u derbijima, jer imaju određenu težinu. Ipak, kad se sagledaju svi aspekti te situacije, meni je najdraži onaj dat Njukaslu u penal seriji u meču za ulazak u Ligu šampiona. Dogodi mi se da sedim s prijateljima i oni spomenu neku utakmicu, za koju sam mislio da sam je zabvoravio, ali onda iznenadim i samog sebe kad se setim ključnih detalja. Ne sećam se jubilarnih mečeva osim 500. nastupa. Znam da smo bili u Dubaiju na pripremama i da mi je prišao tadašnji ekonom Gavran, koji mi je svojevremeno i "naredio" da nosim dres s brojem 22 i rekao: "Nemam drugi dres, evo ti ovaj i ćuti". Kad sam ga pogledao video sam da na leđima piše "500".
Tokom boravka u Partizanu odigrao je mnogo velikih utakmica, za rivale je imao mnoge zvezde svetskog fudbala, a njegova kolekcija razmenjenih dresova je impresivna, mada ni sam ne zna koliko ih ima.
- Moja supruga Tijana vodi računa o tim dresovima i ona ih čuva. U ranijim godinama nisam obraćao pažnju na to, uzmem dres i donesem ga kući, a vremenom se to promenilo. Sada, svaki moj prijetelj koji pređe u određeni klub kao zadatak ima da mi nabavi jedan dres. Najdraži mi je onaj Frančeska Totija, koji mi je doneo Adem Ljajić, a drag mi je i Džerardov iz vremena dok sam igrao za Galatasaraj. Sećam se da sam imao nameru protiv Reala da se menjam s Ronaldom ili Zidanom, ali posle onog promašaja nisam znao gde se nalazim, što je iskoristio neko od ovih klinaca i pokupio dres. Menjao sam se s nekim, ali stvarno ne znam s kim, morao bih da pogledam kod kuće.
Od pomenutog Čačka 1996. godine, do današnjeg dana, Ilić je mesto u prvom timu Partizana delio s velikim brojem igrača od kojih dobar deo njih zauzima posebno msto u njegovom životu.
- S toliko igrača sam igrao i s toliko njih sam ostao u sjajnom odnosu da bi zaista bilo nepošteno da izdvojim nekoga, a ista je situacija i s trenerima, sportskim direktorima i ostalim funkcionerima. Ukoliko bih baš morao rekao bih da su to Vladimir Ivić, s kojim sam se najviše družio i Milivoje Ćirković s kojim sam deset godina bio cimer. Kad su treneri u pitanju spomenuću samo Ljubišu Tumbakovića, koji me je gurnuo u prvi tim, verovao u mene i njemu zaista mnogo dugujem. Tu su i ljudi iz kluba a kojima sam zajedno odrastao i sazrevao u Partizanu i svi su mi jako dragi - kaže Ilić.