Kada je upala u depresiju, Zoi Margolis, imala je suicidne misli. Lekovi nisu pomagali, a kada ništa više nije imalo efekta, obula je svoje stare patike i počela da trči.
Početkom ove godine bila sam u najgoroj depresiji koju sama ikada osetila. U javnosti bila sam uspešna, puna samopouzdanja i jako srećna, ali privatno osećala sam se poraženo.
Duga veza u kojoj sam bila i za koju sam se nadala da će se završiti brakom i da ćemo imati decu, završila se bolno. Moja karijera bila je u zastoju i osećala sam se slomljeno. Ugojila sam se i nisam mogla da se skoncentrišem ni na šta osim na tugu koju sam osećala i samosažaljenje.
Ja sam pisac i uvek sam otvoreno pisala o svojim emocijama, pa moja blokada i nemogućnost da iskažem ono što osećam, učinila da je se osećam besmisleno. Bukvalno, u svakom trenutku sam se osećala neverovatnu anksioznost i tugu. Nisam mogla da spavam. Činilo mi sa da sve što mogu da uradim tokom dana je da plačem, žaleći za propuštenim prilikama kakao poslovnim tako i privatnim.
Nakon nekoliko meseci, shvataila sma da sam potrošila strpljenje svojih prijatelja, da više niko ne želi da me sluša i da sam zbog svog sumornog raspoloženja postala jako loše društvo.
Želela sam tišinu, da moj mozak ućuti. Bila sam izolovana i imala sam osećaj da me depresija guši.
Često sam raznišljala o samoubistvu. Tada sam počela sam da se samopovređujem. Znala sam da sam dotakla najnižu tačku.
Nisam sigurna kako sam prešla preko toga. Lekari, pilule i terapija nisu učinili ništa da uklone tamu koja je visila iznad mene kao kišni oblak. Stručnjaci su mi predložili da pokušam sa vežbenjem, ali njihov savet nisam uvazila. Kada vam nedostaje energije čak i da izađete iz kreveta ujutro, poslednja stvar koju želite da čujete je da se "saberi se i idi u teretanu".
Ali, nešto u meni, u mojoj volji, počelo je da se menja. Nešto suptilno i tiho, ali prisutno. To je bila nejasna želja da se krećem, da stavim jednu nogu ispred druge i krenem napred. Da ustanem iz kreveta, iz kuće koju sam delila sa bivšim verenikom i ostavim loše stvari za sobom.
Počela sam da hodam u lokalnom rezervatu prirode. Hodala bih sve dok se napadi panike nisu smirili. Polako, umesto sopstvenog cmizdravog glasa u mojoj glavi, postala sam svesna pesme ptica oko mene. Ovaj beg u prirodu postao je moja svakodnevica, a ubrzo su moje šetnje postale brže i duže.
Pre mnogo godina, odustala sam od trčanja zbog povrede leđa. Iako sam uživala u tome, moje patike za trčanje skupljale su prašinu u ormaru već neko vreme. Kada sam odlučila da ih ponovo obujem, osteila sam priličan strah, ali obuvanje patika i ponovni izlazak na stazu za trčanje izgledalo je lakše nego suočavanje sa depresijom. Trčanje je bilo privlačna smetnja.
U jednom trenutku, uhvatila sam sebe, jednog hladnog februarskog jutra ove godine, da trčim u lokalnom parku. Bio je mrak i padala je sitna kiša. Dok sam trčala, osećala sam godine ukočenosti i bolova u mišićima i sve vreme sam razmilšljala: "Zoe, ako možeš ovo da uradiš, ako možeš da istrpiš strašan osećaj koji imaš sada, možeš da preživiš sve".
Šest meseci kasnije, znam da je to istina. Nisam samo prošla kroz, preživela sam.
Svaki korak koji sam istrčala proteklih nekoliko meseci bio na korak dalje od bola, korak bliže tome da se osećam bolje. Kada trčim, znam da u nekom trenutku endorfin udara u mozak, hemija proradi i osećam se sjajno. Postoji nauka iza toga, očigledno, ali za mene to je jednostavna jednačina. Osećam se loše, odem na trčanje, a nakon toga, ponekad danima, moja depresija nestaje. To nije čarobni lek i sigurna sam da to ne deluje na taj način na svakoga, ali na mene da. Nisam očekivala da trčanje može da smanji moju depresiju i iznenađena sam šta sve, svakodnevno, čini za mene. Za mene, to je zaista spasilac.
Pored trčanja, okrenula sam se zdravijem životu. Kao rezultat toga, osećam da sam u boljoj formi nego što sam bila godinama i smršala sam skoro 13kg, što čini vežbanje lakšim.
Obožavam način na koji se moje telo promenilo, postalo je čvršće i snažnije. Kada se pogledam u ogledalo sada, umesto da mrzim svoj odraz, vidim snagu, odlučnost i lepe mišiće. Sviđa mi se ko sam i svaki put kada trčim, volim sebe još više. Impresionirana sam novim mogućnostima mog tela i kada poboljšam brzinu ili povećam udaljenost ili jednostavno odem da se istrčim kada sam mamurna ili mi nedostaje sna, osećam se kao da sam dobila nagradu. Nagrada, međutim, nije medalja, već to što sam živa.
Kao što Haruki Murakami, autor knjige "O čemu pričam kada govorim o trčanju", kaže: "Većina trkača trči ne zato što žele da žive duže, već zato što žele da žive život punim plućima."
Otkrivanje da me trčanje čini srećnom, napokon mi je dalo nešto za šta želim da živim.