Borislava Perć - Ranković, reprezentativka Srbije jedna je od reprezentativki Srbije u stonom tenisu, osvajač dve medalje na Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru
Nekoliko sedmica po povratku sa Igara u Riju odakle je donela pojedinačno zlato i srebro u paru sa Nadom Matić, Beba kako je zovu prijatelji za Kurir priča o utiscima iz Brazila, planovima za budućnost i razvoj sporta osoba sa invaliditetom u Srbiji, odnosu sa navijačima, utisku sa doččeka pred Skupštinom grada.
Malo su se slegli utisci od POI. Kako se osećate?
“Još uvek se nisu slegli utisci i mislim da još dugo neće jer ljudi su ti koji nam ne daju da sumiramo utiske. Na svakom koraku nas propoznaju, prilaze nam, pozivaju nas da se pojavljujemo na mnogim mestima. Još uvek traje “euforija” koja je započeta u Riju osvajanjem medalja.”
Koja čestitka Vam je najdraža?
“Sve čestitke su drage. Svaka na svoj način. Naravno da mi je najdraža od mojih najmilijih, naročito od moje ćerkice.”
Jeste li u Riju imali krize i kako ste ih prevazišli?
“Neki vid kriza uvek je prisutan i postoji. Kad sam mislila da je najteže poruke od mojih su mi pomogle da te momente prevaziđem. Moja ćerkica Dragana crtežima podrške je prednjačila u tome. Naravno suprug je sve to slikao i slao.”
Gde pronalazite motivaciju?
“Ne znam. Znam samo da uvek postoji motiv više i želja da se još neki uspeh postigne. Mada mi u poslednje vreme i ćerka indirektno pomaže.”
Da li ste imali tremu?
“Uvek imam tremu, nekad veću nekad manju, ali šta god da radim ona uvek postoji.”
Da li ste zadovoljni ulaganjima u paraolimpijce, šta je njima potrebno za vrhunski sport?
“Sve je mnogi bolje nego što je bilo, ali uvek može malo više.”
Životni moto?
“Nemam neki poseban, jer u svakoj situaciji je neki drugi. Bitno je da se uspe u naumu.”
Višestruka osvajačica medalja na evropskim i svetskim prvenstvima, olimpijska šampionka, najbolja u 2015...Šta je sledeće?
“Uvek postoji još nešto, ali šta je to ne znam. Uvek je prisutna želja za dokazivanjem, nešto što bi se moglo osvojiti ili popraviti neka medalja.
Kako je došlo do povrede?
“Prošlo je manje od deset meseci rada u stolarskoj radionici kada sam 1994. godine nastradala na radnom mestu. Ogroman teret me je poklopio. Period oporavka trajao je 15 meseci, ali nisam klonula duhom. Želela sam da se u invalidskim kolicima vratim u istu firmu. U početku sam radila u kancelariji, ali me to nije ispunjavalo i zadovoljavalo. Bilo je suviše stereotipno. Tražila sam da se vratim u proizvodni pogon, i tek po povratku na mesto gde sam nastradala počela sam da se vraćam u pravi život. Ravnopravno sam radila kao i zdrave osobe, čime sam dokazala da osobe s invaliditetom ne treba gledati drugim očima, jer mogu da se nose s radnim obavezama. Naravno, ne baš svim, ali ako im se ukaže prilika, mogu biti od koristi.”
“Imam razumevanje mojih ukućana, supuga Milenka i ćerkice, ali i roditelja i suprugove majke, koji se “žrtvuju” da provode mnogo vremena sa mnom ili pak da kao suprug u ćerka idu na neka putovanja.”
Bilo bi lepo da imamo stalne sponzore
Mediji Vas sada opsedaju, a šta bi po vama trebalo stvarno i kontinuirano da radimo, lkako bi vam naša pomoć još više koristila?
“Bilo bi lepo kad bi smo bili stalno prisutni u medijima a ne samo kad napravimo neki uspeh. Ali isto tako i kad bi nas sponzori prepoznali i ponudili novčanu pomoć. Da i mi kao, ostali sportisti imamo stalne i velike sponzore.”