Uhapšenoj Slavici Lazić Aleksić, koja se brani ćutanjem, naloženo psihijatrijsko veštačenje. Niko ne zna šta je motiv zločina
Reč je, naime, o žrtvama Slavice Lazić Aleksić, koja je u trenutku duševnog rastrojstva sekirom ubila roditelje i brata.
Kuća užasa u Karapandžićevoj ulici je pusta. Obilazi je samo zet Miloš, koji je i organizovao sahranu tasta, tašte i šuraka. U okolnim kućama su porodice familije Aleksić, svi doseljeni s Kosova i Metohije. Neki od njih priznaju da nisu bili baš u ljubavi jedni s drugima, ali su živeli jedni pored drugih, pa su se juče svi sjatili na sahranu. Smrknuta lica muškaraca i suzne oči žena, ali nijednog jauka, leleka, posmrtne zapevke. Tragedija Aleksića sve ih je pogodila kao grom iz vedra neba. Nemo se gledaju i pitaju pogledima - zašto? Niko nema odgovor na to pitanje. Svi su užasnuti, posebno činjenicom da je sestra ubila brata.
Šta se dogodilo kobne noći posle ponoći, ostaje misterija i za istražne organe. Posle zločina Slavica je pozvala policiju i u prvom naletu priznala da je ubila prvo oca, potom brata, a na kraju majku Milanku. Pokazala je i sekiru kojom je izvršila masakr, a potom zaplakala. Motiv zločina nije saopštila ni tada, a ni sutradan u policiji, niti pred tužiocem i sudijom. Branila se ćutanjem.
Pila lekove za smirenje
ODBIJA OBROKE U PRITVORU
Prema izvoru iz istrage, Aleksićeva i dalje ćuti. Povremeno menja raspoloženje, ali je uglavnom snuždena i preskače obroke. Saznala je za sahranu, ali je nemo reagovala, sa pregršt suza na obrazu. Stručnjaci iz psihijatrijske struke pokušaće da procene njeno stanje i uračunljivost u trenutku zločina. Zvanično, nije registrovana kao psihijatrijski slučaj, bar u Kraljevu, a rodbina zna da je koristila lekove za smirenje, ali u kojim je to dozama bilo, znali su samo ukućani s kojima je u tri groba juče otišla i njena tajna.
R. R.