SCENA IZ PRODAVNICE RASTUŽILA SRBIJU Pomogao deki koji nije imao dovoljno novca, a ovo nije očekivao
Marko Ekmedžić prepričao je scenu iz prodavnice od koje zastaje knedla u grlu. Ovoga puta, u pitanju je jedan deka, a mi vam priču prenosimo u celosti.
"Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce.
Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi. Ja dajem kasirki 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni dinar.
Vraća pogled i kaže: „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim“. Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.
Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: „A šta ja sad da radim?“
"Ali, meni se ovo nije nikada desilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. Stvarno ne znam šta da radim?, kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.
"Pa eto, ima još dobrih ljudi", kaže kasirka, a i ona obara pogled.
"Dajte mi makar vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam doneti 200 dinara, kad budem imao", kaže deda.
"Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…", kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi verovatno za 25 ili 30.000 i zna sigurno i sama šta znači nemati.
"Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim", jeca starac.
"Ne morate vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate", pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.
Pruža mi ruku. "Kako se zovete?"
"Marko", odgovaram.
"Ja sam Milan i pamtiću Vas dok sam živ".
(Opanak)