Kada je otac Brajana Džeksona ubrizgao svom sinu špric pun krvi zaražene sidom, nadao se da nikada neće doživeti da njegovo dete odraste. Sudbina je htela da 24 godine kasnije sluša svedočenje svog sina u sudu zbog kojeg mu je odbijen zahtev za pomilovanje.
Sudija je bez mnogo razmišljanja odlučio da ne pusti na uslovnu slobodu Stjuarta Džeksona, pošto je čuo potresnu priču o monstruoznom zločinu, koji srećom nije imao tragičan epilog.
Sve je počelo pre 26 godina, kada su se Brajanovi roditelji upoznali u vojnom centru za obuku u Mizuriju, gde su oboje obučavani za bolničare. Ubrzo su počeli da žive zajedno a pet meseci kasnije, sredinom 1991. godine, Brajanova majka je zatrudnela.
"Otac je bio presrećan kad sam se rodio, ali sve se promenilo kada se vratio iz rata u Iraku. Počeo je potpuno drugačije da se ponaša prema meni", kaže Brajan.
Stjuart je negirao da je Brajanov otac, a onda je postao nasilan prema svojoj supruzi. Posle meseci fizičkog i verbalnog zlostavljanja ona je konačno odlučila da se razvede, ali njenim mukama tu nije bio kraj.
Stjuart je odbijao da plaća alimentaciju, pri čemu je upućivao jezive pretnje bivšoj supruzi.
"Tvoje dete neće doživeti peti rođendan. Ne želim ni na koji način da budem povezan sa tobom", rekao je Stjuart.
U međuvremenu on se zaposlio kao laboratorijski tehničar, što je iskoristio da tajno uzima uzorke zaražene krvi i čuva ih kod kuće. Stjuart se čak šalio sa kolegama govoreći da je u prilici da zarazi nekoga, a da ta osoba i ne zna šta ju je snašlo.
Kada je napunio 11 meseci Brajan je dobio jak napad astme, pa je njegova majka pozvala bivšeg muža da ga obavesti o ozbiljnoj bolesti njihovog sina. On je došao u bolnicu gde je Brajan ležao i kada je njegova majka nakratko izašla iz sobe, Stjuart je izvadio injekciju i u svog sina ubrizgao krv zaraženu HIV-om. Njegov monstruozni cilj je bio da dete umre kako ne bi više morao da plaća alimentaciju.
Majka se ubrzo vratila i zatekla sina koji vrišti u očevom zagrljaju. Brajanu je ubrzo pozlilo jer je njegov organizam loše reagovao na krv koja nije bila iste krvne grupe.
Lekari su uspeli da stabilizuju mališana, ali sledeće četiri godine nastupila je agonija za Brajana i njegovu majku. Zdravlje deteta je postajalo sve lošije, a doktori uprkos bezbrojnim testovima nisu uspeli da otkriju uzrok teškog stanja njihovog pacijenta.
"Sećam se da sam se budio usred noći vrišteći "Mama, molim te, nemoj da dozvoliš da umrem"",kaže Brajan.
Konačno, jedan od lekara je došao na ideju da uradi test na sidu. Nalaz je bio pozitivan, a pošto su lekari smatrali da dete neće živeti duže od pet meseci, odlučili su da Brajana otpuste iz bolnice kako bi kod kuće proveo poslednje dane.
Ipak, lekari su nastavili da leče Brajana svim raspoloživim lekovima u to vreme. Živeo je od dana do dana, jer je zbog HIV virusa njegov imunitet bio veoma slab, što je uzrokovalo česte infekcije. I dok su druga zaražena deca u bolnici umirala, lekari su bili zaprepašćeni jer je Brajanovo stanje bilo sve bolje.
Došlo je vreme za školu, ali, za razliku od ostale dece, Brajanova torba je osim knjiga sadržala i gomilu lekova za slučaj da mu iznenada pozli. To je bila sredina gde se Brajan prvi put u punoj meri susreo sa predrasudama o prirodi njegove bolesti.
"Roditelji dece iz mog razreda me nisu želeli u školi. Ljudi su 90-ih godina mislili da se sida može dobiti preko daske na WC šolji", seća se Brajan.
Ali, kako je vreme odmicalo, deca su više zagorčavala Brajanov život nego njihovi roditelji, govorili su mu da je "sidaš i gej dečak". On se zbog toga sve više zatvarao u sebe i počinjao da sagledava u kojoj meri mu je otac upropastio život.
"U početku sam bio veoma ljut i ogorčen. Nisam mogao da razumem kako je otac to mogao da mi uradi. Ne samo da je pokušao da me ubije, on je zauvek promenio moj život. On je odgovaran što su me deca maltretirala, on je kriv što sam godine proveo u bolnici. Zbog njega u svakom trenutku moram ekstremno da pazim na svoje zdravlje."
Ali, ni u najtežim danima Brajana nije napuštao smisao za humor, pa je kao dete zasmejao medicineske sestre u bolnici imitirajući Foresta Gampa.
"Da nisam postao motivacioni govornik verovatno bih bio komičar. Ljudi misle da je humor moj odbrambeni mehanizam, ali to nije tačno. Mislim da jednostavno imam dovoljno snage da se smejem na račun svoje muke."
Brajan nastavlja da prevazilazi i najoptimističnija medicinska očekivanja.
"Osećam se potpuno zdravo, jak sam kao konj. Nekada sam uzimao 23 tablete dnevno, a sada samo jednu. Ne znam kako sam to uspeo, ali sada je HIV skoro nemoguće detektovati u mom organizmu i praktično ne postoji šansa da nekog zarazim. Ipak, i dalje imam sidu."
Brajan ima veoma uspešnu karijeru motivacionog govornika i na čelu je dobrotvorne organizacije “Nada je važna”, ali ima veliku želju da jednog dana postane otac.
"Mislim da sam stvoren da budem otac. Voleo bih da postanem tata, učio bih svoju decu da je svet prelepo mesto, ali, što je najvažnije, uvek bih bio tu za njih."
(bbc.com)