Zašto nam nameću stav da udaja za muškarca, znači i udaja za njegovu porodicu? Lepo je slagati se sa svima, ali to nije univerzalni zakon?
U prve dve godine moje i Lukove veze, sjajno sam se slagala sa njegovim roditeljima. Njegova majka mi je bila posebno bliska – radovala sam se susretu sa njom i mogle smo satima da razgovaramo. Ali, kada se njegova sestra Sara vratila kući 2014. godine stvari su se zaista pogoršale.
Oduvek sam volela njegovu sestru koja je večito bila na putovanjima, i verovala sam da su osećanja uzajamna. Ali, nakon što je raskinula sa dečkom koji je živeo u Evropi, i defnitivno se vratila kući učinila je sve da se osećam užasno. Zvala me je "mali Lukov prijatelj" i izrugivala mi se kako je sve što želim da budem žena političara. To je me iritiralo, ali sam trpela.
Napetost je kulminirala na večeri povodom Dana zahvalanosti. Poveli smo mačku sa sobom, koja je zagubila Sarin nakit u igri, a ja sam optužena kao kradljivica. Sara je tada rekla Luku da je sigurna da ja želim samo njihov novac i da sam sociopata, uz to lupajući šakama o sto i dernjajući se iz sveg glasa.
Na kraju, pokupili smo se i otišli. Nekoliko dana kasnije, stiglo nam je sedam ručno ispisanih strana na kojima ona kritikuje moje "čudne" aspiracije i daje deteljnu psiho analizu moje ličnosti. Kada sam to pokazala mom psihologu, smejao se sat vremena.
Danas, Luk i ja razgovaramo sa njegovom porodicom jednom godišnje. Njegovi roditelji me ne vole.
Ali, zapravo, nije reč ni samo o tome. Ljudi uglavnom smatraju da je brak zajednica koja znači "dva tela, jedna duša". Ali, šta ako partneri reše da se razvijaju kao odvojene jedinke i da zadrže svoju idnividualnost. Ako sam se udala, nikome nisam poklonila svoj život.
No, vratimo se na veze sa familijom. Recimo, sa mojom porodicom smo relativno bliski – oni nas poštuju i mi im to uzvraćamo. To je sasvim dovoljno i ne vidim zašto bi se taj odnos dodatno produbljivao. Dakle, u kontaku smo povremenom, ali ne gušimo jedni druge, niti smo u obavezi da praznike provodimo zajedno.
Poznanici kažu da je lako biti distanciran od Lukove porodice, jer oni nisu moji. Tvrde da je Luku teško. Ipak, uradila sam sve da ne bude tako. Dugo smo razgovarali i diskutovali o tome – on može da ih posećuje bez mene kada god to poželi.
Pokušala sam da izgladim stvari – razgovorom u četiri oka, dugim mejlovima, ignorisanjem situacije, ali Sara i njegovi roditelji nisu bili raspoloženi za pronalaženje kompromisa.
Lukova majka mi se jednom unela u facu i rekla "Bolje da budeš mirna!"
Luk je postao zaista tužan i razočaran kada su majka i sestra raširile čitavu priču i široj rodbini. Sve je postalo zaista tragično, kada smo im pre godinu dana poslali pozivnicu za venčanje. Njegov otac je odgovorio da njegov sin nije više ista osoba koju je voleo.
Tada smo i jedno i drugo rešili da je ćutanje i izbegavanje njegovih najbolje rešenje. Tako da to nije bio samo moj izbor. To je zapravo bio i Lukov izbor. Možda se to društvu čini kao pogrešan potez, ali je bio jedini moguć.
Na koncu svega – zašto su njegova ili tvoja porodica uopšte bitne? Postoje samo dve osobe koje su bitne za vaš odnos – to ste vi i on!