INTERVJU NEDELJE GORAN BREGOVIĆ: Ja glasam za Vučića!

Mislim da on dobro dinamizira stvari. U Francuskoj sam uvek za levicu, a u BiH podržavam partiju reditelja Danisa Tanovića, koja nosi nešto lepo

Goran Begović je već nekoliko puta okupio Bijelo dugme, ali nije osetio da publika traži nove pesme. Na velikom beogradskom koncertu želja mu je da ljudi izađu iz Arene s osećajem da su se dobro proveli. On u intervjuu nedelje za Kurir objašnjava zašto je pred rat odlučio da uđe politiku, šta mu komunisti nisu dozvolili da uradi i zašto danas njegov glas i podršku ima premijer Aleksandar Vučić, a u rodnom Sarajevu oskarovac Danis Tanović.

Ostalo je još nekoliko dana do koncerta Bijelog dugmeta, a već ste prodali i drugu Arenu.
- Stalo mi je da imamo dobru svirku. Na Hipodromu smo imali veliki koncert, najveći ikada održan, koji nije bio dobar. Nismo pretpostavili da će se prodati 148.000 ulaznica, a kad su menadžeri shvatili da će poseta biti iznad procena, jednostavno, bilo je kasno da se tehnički bolje opremi. Stalo mi je da koncerti 19. i 20. novembra budu dobri i da ljudi iz Arene izađu sa osećajem da su lepo proveli dva sata života sa Bijelim dugmetom.

Tonči Huljić vam je predložio da pravite novi album Bijelog dugmeta i da uzmete i novog pevača. Hoće li biti nešto od te ideje? Da li ćete još koji put okupiti bend?
- Daleko sam od te ideje. Nisam osetio potrebu. Hoću da sviram stare pesme. Iz originalne postave su umrli Laza Ristovski i Goran Ivandić Ipe, a Vlado Pravdić i Zoran Redžić se više ne bave muzikom. Nema potrebe da nešto povampirujemo. Ako se pogledaju naša karijera i devet albuma, nijedan ne liči na drugi. Bijelo dugme se uvek menjalo i ja sam taj koji kaže šta je Bijelo dugme. Uvek je tako bilo.

Koga biste od pevača danas, da krećete od nule, uzeli za glavni vokal benda?
- Ima mnogo dobrih pevača. Kada sam tražio muški vokal za sebe, nisam imao problema da ga pronađem.

Da li je tačno da ste pevača birali po tome kako će otpevati reč mjesec?
- Dobra je i smešna anegdota glumca Branka Đurića Đure...

Da li bi Dugme bilo popularno da nije bilo Duška Trifunovića?
- Nisam, nažalost, mnogo pesama pisao na njegove stihove. Mislim, samo tri. Međutim, Trifunović je značajan jer je podizao nivo pismenosti kod Sarajlija koji su pisali pesme.

Sarajevo je dalo mnogo pevača i muzičara, od Čole, preko Kemala Montena, do grupe Zabranjeno pušenje.
- To je bilo zbog toga što je bila pomešana sredina. Sudar različitih kultura na tako malom prostoru.

Iz istorije benda meni je najzanimljivija priča kako je Raka Marić postao menadžer. Hoćete li da je ispričate?
- Raka nam je u početku radio rasvetu na koncertima, jer je bio di-džej na igrankama i imao je smisla za ritam. Paralelno su rasli Dugme i Raka. Između menadžera i muzičara najvažnije je poverenje. Mi smo uvek imali poverenja u njega.

Da li su vas menadžeri potkradali?
- Mnogo manje nego što bi čovek očekivao od tih secikesa. Nisu mnogo i mogli su više.

Najzanimljiva priča, kada je reč o stihovima, u vezi je sa pesmom „Tajna veza“...
- „Tajna veza“ nije ljubavna pesma, pisao sam je za dokumentarni film o zatvorskom čuvaru koji ide u penziju. I najgori kriminalci su odlazili nakon odslužene kazne, a samo bi on ostajao tu kao „sidro koje lađu čuva, tone kao deo njen“. Pesma je postala ljubavna, ni Duškovom, a ni mojom krivicom. Pesme kada krenu u svet, one imaju svoj život.

Koju vašu pesmu danas nikad ne biste snimili?
- Ima mnogo smeća iz naše rane faze. Isto bi ti odgovorio i Lenon da si ga pitao. Verovatno je mera snage kojom pesnik piše pesme obrnuto srazmerna njegovoj snazi kao čoveka.

Šta je unosnije - rokenrol ili kafana?
- Živimo u vremenu kad nagrade stižu odmah. U prošlosti si za nagradu morao da čekaš zagrobni život. Nikad nisam razmišljao o novcu i nekako sam bio pošteđen tih misli. Imao sam više nego što mi je trebalo već s 23 godine. Nisam imao potrebu da mislim o novcu, već sam imao tu sreću da za novac radim ono što bih radio i besplatno. Samo sam u ratu u Parizu morao da pišem muziku koju baš i nisam želeo.

Kad smo kod želja, direktorka Opere Narodnog pozorišta izjavila je da joj je želja da radite „Koštanu“ kao operu.
- „Koštana“ je već postavljena kao opera. Pisao sam „Karmen sa sretnim krajem“. Opera mi je uvek delovala kao nešto skupo za šta je potreban ministar za kulturu i ogroman novac koji mora da izdvoji država. Namera mi je bila da napravim operu koja može da se svira i na svadbi. Moja „Karmen“ je izvođena i na najčudnijim mestima, a i u najlepšim dvoranama. „Karmen“ je mala opera koja može da se svira za bakšiš. Od milion stvari koje sam uradio, najviše sam ponosan na to da kad dođe vikend i stotine orkestara svira za bakšiš, neki će novac zaraditi svirajući moje pesme i njihova deca će imati da namažu na hleb.

Vozili ste dugo „ladu“ i govorili da je to vaš džip. Kako niste nikad patili od kompleksa superstara? Ostali ste na zemlji i pored slave.
- Moj otac je bio vojno lice, a majka knjigovođa. Dolazim iz srednje klase, gde nikad nije baš falilo, ali nije bilo ničeg ni previše. Stid od razmetanja verovatno nosim iz kuće. Moja deca će, nadam se, biti takva.

Modni guru ste... Da li vam je po stilu bliži Džoni Dep ili Bruno Mars?
- U mom ormanu ima svašta - od Žan-Pola Gotjea do sekend henda.

A belo odelo?
- Njega nosim na solističkim koncertima. Kada sviram s Dugmetom, mogu da obučem i stvari koje bi samo stajale u ormaru, a nisam mogao da odolim a da ih ne kupim.

Da li je tačno da ste uštedeli milione samo zato što niste pušili cigarete?
- Uvek mi je bilo glupo pušenje, iako sam se petljao s raznim drogama u mladosti. Nisi pijan, niti drogiran, već samo smrdiš. Nisam shvatao u čemu je kvaka s pušenjem.

Priznali ste da ste pod prinudom uzimali kokain da biste pisali pesme i završili album u Londonu.
- Procurila je ta anegdota u javnost i nisam mogao da je krijem. Droga je bila fakturisana „Jugotonu“ kao slatkiši i cveće.

Drogu danas narodnjaci konzumiraju skoro javno, kao što su nekad činili rokeri.
- Droga nije dobra i to treba govoriti. Nikom nije dobro donela. Previše je štete, a malo zabave. Ima manje štetnih, a boljih zabava.

Zašto nema kvalitetnih pesama poput onih koje su se pravile u staroj Jugi? Mislite da ako autorima nije pun stomak, onda ne može da se dogodi ni njihova kvalitetna kreativnost?
- Čuo sam odličnu pesmu od Sandre Afrike „Noćas će mi neko napraviti sina“. Duhovita i lepo napravljena. U svakom vremenu ima dobre muzike.

U svetu stalno imamo polemike čija je pesma. Da li je to važno?
- Naša muzika je kao mali frankenštajn, jer svaka kultura nastaje u susretu s drugim kulturama. Samo je barbarizam autentičan.

Kakav je vaš odnos prema antifašizmu? Ima li ste čak kao gosta u pesmi narodnog heroja Tempa?
- Komunizam je bio vreme kada su umetnici osećali potrebu da šalju signale, jednom sistemu, koji nije imao odakle da uči. Imao sam je i ja. Pesmu „Padaj silo i nepravdo“ snimio sam sa narodnim herojem Svetozarom Vukomanovićem Tempom i horom štićenika doma za napuštenu decu „Ljubica Ivezić“ iz Sarajeva. Snimljena je pred rat, kad i „Ružica si bila“, koju sam pisao za Vicu Vukova, zabranjenog hrvatskog pevača nacionalistu. Takođe sam želeo da na omot tog albuma stavim čuvenu sliku Ljube Popovića, gde onaj spava u parku na klupi s Politikom preko lica. Samo smo narodni heroj i ja uspeli da zapevamo. Ostale ideje nisam realizovao. Komunizam je bio takvo vreme.

Da li ste tada osetili da će se Jugoslavija raspasti?
- Nisam predosetio da će izbiti rat i da će biti isti kao oni prethodni u istoriji.

Politički ste podržali Antu Markovića.
- Ne zbog Ante Markovića nego jer je imao partiju koja je jedina na prvim slobodnim izborima u Bosni nudila mogućnost da se izbegne rat. Tri ostale su imale ratne programe. Angažovali su se manje-više svi viđeniji ljudi iz Bosne i Hercegovine. Od pesnika i pevača do Milorada Dodika. Da se dobilo tih 15 odsto, verovatno bi se izbegao rat.

Da li bi onda opstala Juga?
- Ne verujem. Ali bismo se razišli kao druge normalne zemlje, poput Češke i Slovačke.

Kako ćemo preživeti od jedne do druge oluje? U svetu se stalno govori o nekom novom ratu.
- Sumnjam da je moguć neki novi rat. Mi smo razoružani i mislim da nemamo čime da ratujemo.

Rekli ste da ne želite da budete sahranjeni, već kremirani i da porodica baci vaš pepeo u neku vodu. Gde biste voleli da taj čin bude obavljen? Živite u Parizu, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu. Brega je i građanin sveta.
- Nisam razmišljao o mestu. Voleo bih da ne obavezujem neko svoje peto koleno da mi ide na grob i plaća grobarinu.

Da li glasate i gde izlazite izbore?
- Uvek izlazim na izbore. Bilo gde da se nađem.

Koja opcija vam je najbliža u Francuskoj?
- Levica. Ne mogu da zamislim da neko nije levičar. Da li je moguće da neko može da se zalaže da ne budemo jednaki i da treba da izrabljujemo jedni druge...

U Bosni, ko vam je politički najbliži?
- Partija reditelja Danisa Tanovića nosi nešto lepo i želim joj da raste.

Kako gledate na stanje u Republici Srpskoj i sukob između Dodika i Izetbegovića?
- Države se dugo prave. Mi smo nestrpljivi i mislimo da sve dobro treba brzo da se desi.

U Srbiji, ko je zaslužuje vaš glas...
- Mislim da Aleksandar Vučić dobro dinamizira stvari. Glasam za njega.

Kurir je pokrenuo je akciju „Stop nasilju“. Kako žene da se bore s nasiljem?
- Sećam se, dok smo živeli u Njujorku, došla je naša drugarica uplakana jer ju je dečko tukao. Moja supruga Dženana i supruga mog brata su se obukle, otišle i dobro ga prebile. Baš dobro. Bio sam svedok takvog opravdanog nasilja. Ne mogu da zamislim da muškarac može da digne ruku na ženu.

Da li žene treba da prijave nasilnika?
- Naravno. Tu đubrad treba sudski goniti. Ako već nemate nekoga da ih bije.