Privođenje ratnih veterana u Orašju trenutno proizvodi takve tenzije kakvih nije bilo od tragičnog vremena hrvatsko-bošnjačkog rata 1993. godine, piše Jutarnji list.
“Želim da se na sudu suočim sa svojim silovateljem, bivšim šefom vojne policije u Orašju”, izjavila je pre više od četiri godine u razgovoru za Jutarnji list Tinde Benković.
Mađarica, udata za Hrvata, s kojim se u njegovom rodnom Orašju bavila ugostiteljstvom, detaljno je opisala mučne događaje iz maja 1992. Poimence, optužila je Peru Vincetića, kojeg su u bosanskoj Posavini zvali Pero Konj, i jednog vojnog policajca HVO-a po imenu Mato.
Silovali su je naizmenično.
“Bila sam izgubljena, bilo je strašno, bojala sam se da će me posle toga ubiti” ispričala je.
“Želimo da javnost sazna što nam je učinio čovjek koji slobodno hoda Hrvatskom”, dodao je njen muž Marko Benković.
Protiv Pere Vincetića, bivšeg zapovednika Vojne policije 106. brigade HVO-a, pre šest je godina podignuta optužnica. Terete ga za brutalno mučenje više zatočenih civila, kao i za višestruko silovanje u Donjoj Mahali. Sada je za zločine počinjene na više lokacija u Orašju i Donjoj Mahali pritvoreno deset Hrvata ratnih veterana. Optužnica još nije podignuta, ali optužba koja im se stavlja na dušu - ubistvo sedam civila - vrlo je teška.
Orašje se herojskim naporima, uz ogromne žrtve, udruženom borbom Hrvata i Bošnjaka "odbranilo od velikosrpske agresije", piše Jutarnji dodajući da je "i u pravednoj borbi moguće počiniti zločine" bez obzira na to šta Hrvatska o tome govori. Nažalost, reakcije na nedavne događaje u Orašju planule su brzo do granice histerije.
Kompletna nacija strašno se uzrujala, politički i medijski uveravana da je reč o novoj antihrvatskoj zaveri. S vrha države sugeriše se da su optužbe na račun privedenih Posavljaka potpuna izmišljotina. Da se Hrvatima, navodno najvećim pravednicima na zemlji, opet pakuje. Tim povodom u samo nekoliko dana izgovorena je neviđena količina neodgovornih i tendencioznih tvrdnji, pa i notornih gluposti. U ratnohuškačkoj retorici bore se prvaci države, bivši generali, istoričari, Hrvati po profesiji…
Predsednica Kolinda Grabar Kitarović je tako iznenađena, zabrinuta i u niskom startu za sazivanje Veća za nacionalnu bezbednost. Raspituje se da li je iko u Hrvatskoj znao šta se sprema. Koristi priliku da provuče sugestiju o krivici onih koji nisu hteli da poslušaju njene zahteve o “promenama u diplomatiji i službama”.
Uži kabinet premijera Plenkovića satima zaseda. Potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Davor Ivo Stier hapšenja implicitno dovodi u vezu s proklamovanom hrvatskom politikom prema Bosni i Hercegovini. Znali smo da će biti izazova i otpora politici nove hrvatske Vlade, kaže, imputirajući krajnje netaktično da je pravosuđe u BiH tek slepi instrument političkih struktura.
Drugi potpredsednik i ministar odbrane Damir Krstičević tvrdi da se u slučaju hapšenja Hrvata u Orašju radi o političkom procesu čiji je cilj destabilizacija Hrvatske.
Stierov prethodnik Miro Kovač sa saborske govornice slučaj proglašava dokazom “pravne nesigurnosti u kojoj žive Hrvati u susednoj državi” - pravna sigurnost je, valjda, kad se zločin ne goni i njegovi počinitelji ne inkomodiraju! - pa od hrvatske Vlade traži da unapred sazna tko će u BiH biti uhapšen, kao da se u bilo kojoj imalo ozbiljnoj zemlji privođenja najavljuju.
Mostov sveprisutni Miro Bulj tvrdi da pravosuđe BiH uglavnom podiže optužnice protiv hrvatskih veterana, generala HVO, što je notorna laž.
U opoziciji vrlo slična retorika. SDP-ov Ranko Ostojić s mesta šefa saborskog Odbora za unutrašnju politiku objavljuje da su hapšenja u Orašju vrh ledenog brega. Prema njegovom mišljenju, reč je o ekstenzivnom i selektivnom korišćenju pravosudnog sustava u političke svrhe. Hrvatska ne može da dozvoli da Bosna i Hercegovina donosi optužnice koje nemaju pravni osnov, kaže.
I tako dalje, i tako dalje…
Generalno, umesto zgražavanja zbog počinjenih zločina, politička Hrvatska pokazuje potpunu konsterniranost činjenicom da se zločin istražuje, pa se pokušava da se kao ključno pitanje postavi model raspolaganja ratnim dokumentima. U tom kontekstu se s besom i osudom tvrdi da "našim arhivima vršljaju razni agenti Sarajeva", koji istorijsku građu navodno koriste selektivno u političke svrhe, doslovno, protiv politike hrvatske države i na štetu hrvatskog naroda.
Kao da Hrvatska po svojim civilizacijskim i međunarodnim obavezama nije dužna da pruži pravnu pomoć i omogući procesuiranje zločina. Uostalom, kad je već reč o raspolaganju arhivskim materijalima, možda bi trebalo postaviti pitanje s kojim pravom Hrvatska gospodari dokumentacijom HVO-a. Ratni ministar Gojko Šušak naredio je njeno prebacivanje u Zagreb. Kao da mu je to lično vlasništvo! Takvom odlukom samo se potvrđuje vazalski odnos HVO-a prema Zagrebu.
Ukratko, silna halabuka koja se povodom privođenja u Orašju diže po Hrvatskoj zapravo je sredstvo pritiska, kojim se od susedne države pokušava iznuditi zaustavljanje i odustajanje od procesuiranja ratnih zločina. Istina, Bosna i Hercegovina jako je široko to zahvatila: nekoliko hiljada osoba protiv kojih se vode istrage, od toga nekoliko stotina Hrvata. Hrvatska se odlučila za drugačiju praksu, ne čačka ni tamo gde bi trebalo.
Ali, način na koji reaguje u ovom slučaju ne koristi njenom međunarodnom ugledu. U diplomatskim krugovima prilično su iznenađeni potpuno ishitrenim i preterano uzrujanim, gotovo proključalim postupcima službenog Zagreba. Čude se otkud toliko nervoze u ekipi koja se inače predstavlja kao umerena. Reč je, nedvosmisleno, o neprimerenom pritisku na pravosudne institucije BiH.
Dovesti hapšenje desetorice iz Orašja u vezu s posetom premijera Plenkovića komšijskoj Bosni i Hercegovini nije baš najpametnije. Zapravo je vrlo brzopleto i paušalno.
Može se razumeti kad HDZ-ovi politički oponenti jašu na takvoj interpretaciji. Kad SDP-ov Fred Matić akciju privođenja osumnjičenih neposredno posle boravka hrvatskog premijera u Sarajevu proglasi šamarčinom koju su mu domaćini odvalili. Ali, začuđuje da i u Vladi prihvate takvo tumačenje. Da sam Plenković govori o tome kako je tajming događaja u Orašju indikativan, premda priznaje da se policijska operacija pripremala duže vreme.
Vremenska koincidencija postoji. Ali pravosuđe čak ni u slabofunkcionaloj Bosni i Hercegovini nije tek puka ekstenzija političkih vođa. Utoliko se i premijerova izjava da je krivični progon Posavljaka politički motivisanim može smatrati prilično neopreznom i neozbiljnom. Odnosno, previše je ozbiljna da bi se mogla ostaviti neobjašnjenom i neargumentovanom.
Kad je reč o proklamacijama, Hrvatska je veliki prijatelj Bosne i Hercegovine. Ali, neki konkretni potezi ne izgledaju tako. Privođenje ratnih veterana u Orašju trenutno proizvodi takve tenzije kakvih nije bilo od tragičnog vremena hrvatsko-bošnjačkog rata iz 1993. godine. Zatim, forsiranje s čela hrvatske države, prvo od predsednice Republike, a sada i nove Vlade, nekakvog koncepta dogradnje Dejtona i "federalizacije BiH" razlog je ozbiljne skepse. Čak je i američka predstavnica u Sarajevu smatrala da je potrebno da izađe pred javnost i upozori da SAD čvrsto podržavaju Dejton.
Zatim, nedavni juriš trojice hrvatskih ministara s tadašnjim potpredsednikom Vlade Božom Petrovim na Stolac, gde su o gorućim problemima, koji su eskalirali u povodu izbora, razgovarali samo s hrvatskom stranom.
Sada pokušava da se zavrti ideja o tome da bi Hrvatska sagovornika o sudbini BiH mogla da nađe u premijeru Srbije Aleksandru Vučiću. Zastrašujuća zamisao koja sugeriše zaobilaženje Bošnjaka i povratak na ratnu politiku, kada su se Slobodan Milošević i Franjo Tuđman domunđavali o podeli Bosne i Hercegovine.
Takvu najavu u Sarajevu mogu smatrati samo neprijateljskim aktom, zaključuje Jutarnji list.
(B92/Jutarnji.hr)