Ne patim od kruga dvojke odmah da vam kažem, iako po mnogo čemu pripadam onom prećutnom kodeksu jedne Beograđanke. Isto tako, ne mislim da je biti rođen u glavnom gradu jedina prednost u koju se treba pouzdati kada sumiraš koje si karte izvukao.
Ipak ima ovaj grad nešto što nikada neće biti provincija. Provincija u duhovnom smislu.
Jer skučenost nije samo u prostoru, skučenost je u glavi i duši, kada imaš sa čim da vidiš, a pogled ti ne dopire. I nije provincija samo geografija, to znamo svi.
Kažu da svaki grad ima nešto posebno. Beograd možda ima i Savu i Dunav, ali ono po čemu se bilo koji grad pamti jesu njegovi stanovnici. U ovom slučaju stanovnice. Konkretno – Beograđanke. Jer to je posebna sorta. Onako neuobičajena i u izumiranju, ali još se da prepoznati jer znalačkom oku ne promiče nešto što je autohtono.
Prave Beograđanke nisu prelepe, ali imaju neku slovensku dubinu u pogledu. One nisu ni preterano sređene, i sa njih ne šibaju firmirane stvari. Ma kakvi! Beograđanka ne impresionira izgledom, nego onim što jeste. One mogu da se obuku i najobičnije krpe, a druge fascinira njihov potpuno pozitivan stav prema životu.
Njih ne brine besparica, njih brine kako da kupe one nove cipele koje su videle u Knezu. Njihov pogled na život nije lokalan, njih privlače svetske metropole. Imaju prijatelje preko, i često odlaze da se uvere da nije ovde baš najgore.
Njihova deca rastu pored reke, muž mora da bude sposoban da razume kulturu i umetnost. Ako kojim slučajem izvuku nekog blefera iz provincije, prvom prilikom kada ga provale, postaju ponosne vlasnice statusa – razvedena.
Za prave Beograđanke se lepe i jedni i drugi. I provincijalci i domaći i stranci. Jer ona nema strah niti bojazan od drugačijeg, različitog, ali daleko od toga da ne uviđa razlike. U ponašanju i vaspitanju, dometima onih koji je muvaju. Ponekad zažmuri na jedno oko, ali ne može dugo da izdrži i beskrajno da daje šanse. Neke se pomire sa činjenicom da će ostati same i gordo to nose. Ne pate da budu udate, makar kako i makar za koga. Jer je tomust have u CV-ju. Malo su i razmažene, o da. Od prevelike ponude svega, razmazi se svako, a kamoli ova sorta.
I najvažnije, Beograđanka ne mora da se rodi ovde, ali onog trenutka kada zavoli grad u kome živi i srodi se sa njegovim rekama, zelenilom, zgradom u kojoj živi, kada nauči da uživa u bašti kafića sa drugaricama bez bojazni da negde mora da stigne…ona postaje deo ovog grada na najlepši mogući način. Ona je samostalna, ne trpi da zavisi od nekoga, ide kod roditelja na ručak, voli svet i ljude koji je okružuju. Prava Beograđanka je mangup. Koja može, sme i zna kada da nešto kaže. I da se razumemo biti Beograđanka nije geografija, to je stav. Neko ima, neko ne. Velika stvar. Ali su originalne što je samo po sebi neodoljivo.
(ivanineprice.com/Ivana Đorđević)