Mala mesta u našoj zemlji po mnogo čemu su jedinstvena, neka zbog legendi o precima, švalerima ili junacima, neka po velikim kućama ili po tome što su opustela poslednjih decenija
1 Stapar: Obdareni Srbin smirio caricu u Beču
Marija Terezija odlučila je da raseli gusare s Dunava, pa joj je poslatadelegacija s Tanackom Lazićem, lepim i razvijenim mladićem. Posle mesec dana vratio se sa srebrnim sedrom, carskim darom
Na njivama u staparskom ataru je sloj najplodnije zemlje crnice, debeo gotovo metar.
Rekorderi
Šezdesetih godina prošlog veka, u ono socijalističko doba kad se pevalo „Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši, ako pišeš sa Kardeljom, radićemo i nedeljom“, Stapar je posetio Edvard Kardelj, predsednik Savezne skupštine. Seljaci mu obećaju da će za Jugoslaviju, za Tita i za njega, Kardelja, postaviti rekord u visokim prinosima, i već sledeće godine jedan od njih požnjeo je 6,7 tona pšenice sorte „libelula“ sa hektara! Tek da se uporedi: ove godine je u Vojvodini prosečno po hektaru ostvaren prinos od 5,1 tone - uz sve znanje i agrotehničke mere koje Staparci pre pola veka nisu mogli ni da sanjaju!
Do 1965. Stapar je imao svoju opštinu i tad su seljaci govorili da je „Sombor ono mesto pored Stapara“. Sada su u somborskoj opštini.
Nekada davno, pre dva i po veka, preci sadašnjih Staparaca živeli su uz Dunav, nizvodno od Apatina. Lađe tada nisu motori terali, nego su dugačkim i jakim kanapima, „pajvanima“, s obale vučene. I kad bi brod naišao, meštani su pajvane sekirama presecali i čamcima prilazili brodu i pljačkali ga. „Ako se posada na lađi protivila, gusari su onda napadali i na njihove živote“, zabeleženo je.
E pa, kad je plovidba i trgovina Dunavom od Pešte naniže zbog ovog postala gotovo nemoguća, carica Marija Terezija naredi da se gusari rasele i obala očisti. Gusari, opet, pošalju u Beč deputaciju da caricu umilostivi, a među molitelje stave i Tanacka Lazića, lepog i jako razvijenog mladića, a usto i vrlo bistrog. Lukavi gusari znali su da carica voli snažne i razvijene momke, pričalo se da gardiste postrojava i komanduje im da spuste pantalone kako bi najobdarenijeg izabrala, i nekako uvek, u tim pričama, ispadne da izabere Srbina... Elem, Marija Terezija deputaciju primi i sasluša, Tanacku kaže da ostane da joj još nešto objasni, i on se vrati posle mesec dana sa novim, srebrom ukrašenim sedlom, carskim darom. Još je nekoliko puta docnije na poziv putovao u Beč, a gusare ostave na miru. Pošto su imali „svog čoveka“ na dvoru, osile se i u pljačke daju toliko da se više nikako nije moglo trpeti, pa ih je na kraju 2.000 vojnika poslatih iz Osijeka, preselilo na mesto gde je nikao sadašnji Stapar. Hronike beleže da je staro selo u januaru 1752. poslednji napustio pop Trifun i da je prvu službu u Staparu služio u crkvi od pruća. Sveštenik u selu postao je, kad je za to došlo vreme, i Trifunov sin, pa unuk... i ta se loza sveštenika - poput svojevrsnog plemstva - prvo pod prezimenom Popića, pa Popovića, držala duže od dva veka. Poslednji njen izdanak umro je pre petnaestak godina - kao seoski fotograf.
Golubovi i ovčiji paprikaš
Stapar je jedino selo koje se diči sopstvenom zvanično priznatom rasom golubova - staparskim letačima, koji imaju belo oko, kockastu glavu i gizdavo držanje.
Meštani se na sav glas hvale i ovčijim paprikašom, za koji kažu da je kao teget odelo - nikad ne izlazi iz mode. Ali kad se raspitate gde možete da ga probate, kažu - nigde! Jedino da dođete na Veliku Gospojinu, kad se održava takmičenje u spremanju. Pa ko može da čeka...
2 Ljubičevac: Laste koje se sele na sever
Stanovnici ovog sela iz kladovske opštine odlaze na sever da rade, u Švedsku, Norvešku i najviše u Dansku
U Ljubičevcu, u centru sela, u senci crkve, postavljena je česma na čijem je vrhu par lastavica. Ispod lastavica u kamenu je urezano: „Pošli smo u beli svet u potrazi za boljim životom. Krenuli smo mladi, sa nadom da ćemo ostvariti svoje snove. Stekli smo radom veliko bogatstvo i osnovali zdrave porodice. Vratili smo se u rodni Ljubičevac, zadovoljni što smo našoj deci i unucima obezbedili budućnost. Ostajemo ovde, srećni u svom selu, i sigurni kao laste u svom gnezdu.“
Odlazak bez povratka
Ljubičevac je možda najbogatije selo u kladovskoj opštini. I najčistije, jer - nema ko da prlja. Ljubičevac je, naime, gastarbajtersko selo. Ima ih u Švedskoj, Norveškoj, ali najviše u Danskoj. Obodom sela teče Dunav, odvajajući ga od Rumunije. Do pre dvadesetak godina u selu je bila karaula, a sada je vojska tu zemlju dala u zakup privatnicima koji su obalu uredili za kupanje. Iz cele istočne Srbije dolaze ljudi na letovanje.
Svaka je kuća u Ljubičevcu velika i lepa, i skupa. Pre dve godine, u selu je bilo 270 domaćinstava, a školu je pohađalo jedno dete. Pre četiri decenije, u školi je bilo više od dvesta đaka.
Objašnjenje je prosto: Ljubičevci odlaze na sever Evrope na „privremeni rad“, ali im deca tamo ostaju. Ljubičevačke snaje i zetovi raznih su narodnosti i rasa: ima Arapa i Arapkinja, Kineza i Kineskinja, Turaka i Turkinja... Ima i Dankinja i Danaca, ali manje. Oni imaju druge običaje: sin jednog našeg čoveka iz Ljubičevca, kažu, oženio se Dankinjom, a taj naš čovek svoje prijatelje, oca i majku svoje snahe, nikad nije upoznao. Kad steknu penziju, naši se gastarbajteri preko leta vraćaju u svoje lepe kuće u Ljubičevcu. A zimi - pravac sever! U gradove gde se ulice redovno čiste i u stanove sa centralnim grejanjem.
Druga generacija naših gastarbajtera u Danskoj uplaćuje turističke aranžmane i letuje po Evropi. Retki među njima svrate u svoje selo. A kad Ljubičevčanin umre negde na obali Severnog mora, poslednja želja mu bude da ga sahrane u rodnom selu. Groblje u Ljubičevcu, odmah iza kuća, prostrano je i, za došljaka sa strane, neobično. Kuće su na njemu velike i lepe. Otkud kuće na groblju?
Ogromne grobnice
Poslednjih godina niko ne zna kako i zašto, umesto spomenika, Ljubičevčani svojim umrlim precima, a i sebi za života, umesto spomenika, podižu grobnice. Jedna je verna, ali umanjena kopija seoske crkve, druga ima svetlo na tremu, treća krov na dve vode i kompletan nameštaj u dve sobe, četvrta je opremljena senzorima koji uključuju svetlo čim neko uđe u prostoriju! Između ovih kuća široke aleje. Lepo je... ko voli.
3 Osipaonica: Kuće na carskom drumu
Selo između Smedereva i Požarevca poznato je po odličnom receptu za pasulj, lubenicama, koje narastu i do 50 kilograma, kao i po čuvenoj Bostanijadi
Carigradski drum između Beograda i Istanbula, nazvan još i Velika džada ili Carski put, bio je jedan od najvažnijih putnih pravaca. Na takvom i toliko važnom putu nikla je Osipaonica.
Pasulj i bostan
Selo je zbijeno-ravničarskog tipa, slično ostalim naseljima u Pomoravlju. Ima oblik pravougaonika ispresecanog mrežom ulica. Kuće su podizane pored Carigradskog druma, puta za Požarevac i uz seoske puteve, i uglavnom imaju okućnice.
Nema tačnih podataka kada je crkva u Osipaonici sagrađena. Veruje se da je iz 1827, a u stručnoj literaturi i nekim drugim dokumentima iznosi se tvrdnja da je pare za njeno zidanje dao knez Miloš. Podignuta je na mestu zvanom Lalić, pored izvora za koji se verovalo da je lekovit, pa je poznata pod imenom Lalićka crkva. Dugo je opsluživala dva sela, Osipaonicu i Lugavčinu, ali se vremenom ukazala potreba za većim hramom u Osipaonici, čiji temelj je postavljen 1999, a izgradnja se privodi kraju.
Osipaonica je 50 km udaljena od Beograda, a po 15 od Požarevca i Smedereva. Iako pripada smederevskoj opštini, okrenuta je Požarevcu. Od Smedereva, od opštine - ništa. Dvadeset godina čekaju na vodovod i kanalizaciju. Osipaonička voda je loša, pa đaci u školu donose vodu u flašicama...
Osipaonica je pre 20 godina imala oko 5.000 stanovnika, danas ima 1.200 manje. Oni koji su posle gašenja velikih firmi ostali na selu, okrenuli su se poljoprivredi. Seje se i bere sve... Članice udruženja žena „Pomoravski vez“ već godinama na brojnim smotrama i takmičenjima širom ove naše zemlje osvajaju prve nagrade za pasulj prebranac.
Ali najviše se gaji lubenica!
U centru sela tokom leta vazda su traktorske prikolice natovarene velikim okruglim zelenim plodovima - čekaju kupce na veliko koji će ih, uz dobru zaradu za sebe, krčmiti na pijacama. Jer pravi seljak nema vremena da stoji za tezgom i ulaguje se kupcima.
Lubenica je lubenica, a bostan i lubenica i dinja. U julu se u Osipaonici održava Bostanijada i takmičenje za najveću lubenicu. Uzgajivači učešće na njemu smatraju pitanjem prestiža, ali sve do poslednjeg trenutka kriju svoje adute. Zatrpavaju ih vrećama i paze da nema nikog na vidiku kad im prilaze. Najviše porastu lubenice sorte „karolina“ - i do 50 kilograma - ali im ukus, kažu, i nije neki. Kao i mnoge druge lepe i velike stvari u životu, samo su za pokazivanje.
Kako čovek uopšte da zna koja je lubenica dobra? Kad je zrela?
Odgajivači u Osipaonici kažu: „Šare treba da su široke i svetle, peteljka da nije maljava, onaj izdanak na vrežici da bude suv...“
Berači i „prosti“ radnici
U sezoni na jedno polje s lubenicama svakog dana izlaze po dva berača i tri „prosta“ radnika. Ovi prvi određuju koji je plod zreo i otkidaju ga, a zatim kao loptu bacaju iza sebe „prostima“, koji ih slažu u traktorske prikolice. Omakne im se i zelena. Ko je god kupio lubenicu na pijaci, zna to.
4 Stajkovce: Cvrčak i mrav pod plastenikom
Selo kraj Vlasotinca je pravi izuzetak u Srbiji - seju sve što niče i hrane i Beograd, i Niš, i Leskovac, a broj stanovnika iz godine u godinu raste
Stajkovce, pored Vlasotinca, tipično je naše selo sa strmim i krivudavim sokacima umesto ulica. U mestu gde se sokaci susreću smešteni su škola, prodavnica i poslastičarnica, pa je to „centar“. Kuće su mahom na dva sprata i nezavršenim trećim u potkrovlju, sa urednim ograđenim dvorištima iz kojih se stupa na izjedeni asfalt, preko kojeg, po pravilu, cure potočići vode. Uopšte, u većini naših sela južno od Beograda, uočljiv je nesklad u uređenosti između privatnih, ograđenih i javnih površina, na veliku štetu ovih drugih...
Arhiva
Ali ono što Stajkovce izdvaja od svih drugih sela je njegova okolina. Dokle god, sa terasa, na sve četiri strane pogled seže, i leti - sve je belo! Kao u narodnoj pesmi: nit‘ je snijeg, nit‘ su labudovi... već šatori, odnosno plastenici u kojima Stajkovčani gaje povrće i hrane Srbiju. Stajkovac radi, Beograd jede! I Niš, i Leskovac... U Stajkovcu svako dvorište ima plastenik i skoro svaki pedalj zemlje pokriven je plastenikom. Mnogi od njih zimi se greju kaloriferima, pa Stajkovčani „seju sve što niče“ - spanać, mladi luk, zelenu salatu, rotkvice, rani paradajz, rani krastavac, ranu papriku, onda kasnije sorte ovog povrća, i najkasnije, one za zimnicu... pa opet u krug. Stajkovčani se nikad ne odmaraju, ko ima plastenik, i na Božić mora da radi. U leto vazduh je pod sunčevim zracima u plastenicima već oko podneva vruć kao u paklu. Zato se ustaje u četiri, pola pet, da bi od pet moglo da se kopa, plevi, bere... Rade i po četiri generacije jedne porodice, i nadničari. Stajkovce je u statističkim tabelama, izuzetak. Selo ima oko 1.500 stanovnika - i raste! Iz njega se niko ne iseljava. Istina, taj je rast spor, ali i takav je više nego vredan pažnje. Većina sela u Srbiji se smanjuje i gasi.
Devojke iz Vlasotinca, Leskovca, čak i iz Niša udaju se za stajkovačke momke, a momci sa svih strana dolaze na prizetstvo. Razlog je prost - gde je bolje, tu se živi! Siniša Pavić izabrao je Stajkovce za rodno selo nekoliko svojih junaka iz serije „Porodično blago“. Njegova je žena Ljiljana iz Vlasotinca, a Vlasotince i Stajkovce, kao grad su i predgrađe. Između njih je samo selo Batulovce.
Iz tog sela, Batulovca, najviše je nadničara u stajkovačkim plastenicima. Ista zemlja u oba sela, ali u Batulovcu plastenika nema, a u Stajkovcu, rekli smo, kao čadori turske vojske na Kosovu! U Batulovcu su ranije, za vreme socijalizma, postojale fabrika trikotaže i ciglana u državnom vlasništvu, pa Batulovčane zemljoradnja nije zanimala. Rad od sedam do tri, menza, krediti, svakog prvog plata, godišnji odmor, bolovanje... ko će da se kalja i savija grbinu oko tam‘ neku papriku? Lepo si odiv, pa si kupiv na pijacu!
Ali kao u onoj basni o cvrčku i mravu, farbrike su propale, prestale plate... a znanja, ni kapitala za podizanje plastenika nije bilo.
Pa sad Batulovčani idu u Stajkovce na nadnicu.
5 Vrmdža: Jedno neobično mesto
Gledana s razvalina Latingrada, Vrmdža kod Sokobanje liči na crtež iz dečje čitanke: u moru zelenih krošnji crvene se krovovi, iz dimnjaka se izvijaju plavičaste linije, a svud unaokolo su polja i oranice...
Potraga za zlatom
Tvrđava nazvana Latingrad podignuta je uz put koji je rimsku Romulijanu kod Zaječara spajao sa Via Militaris, vojnim putem u dolini Morave. Legenda kaže da je u srednjem veku Latingrad pripao nekom srpskom velomoži. Ćerka tog velikaša, kad se udavala, u miraz je mužu donela jedan zlatni rudnik. To je bilo davno, ali i dan-danas, ponekad, seljaci u Vrmdži zorom na utrini zateknu rupu - to lovci na blago traže rudnik zlata. Ali u Vrmdži - ne zna se ko joj je i zašto dao takvo ime - od kopanja imaju korist samo Vrmdžanci, poljoprivrednici. Ovo je od onih berićetnih sela koje se pročulo po stočarstvu.
Do pre desetak godina niko u selu nije imao više od tri-četiri krave. Onda su se neki osmelili, podigli farme i sad isporučuju po 300-400 litara mleka dnevno. Sve je na struju - i muzilice, i gumeni dušeci ispod krava, i velike uspravne četke za timarenje na ulazu, nalik na one u auto-perionicama, koje se uključuju i vrte kad se krava nasloni na njih!
Vrmdža ni inače nije obično selo.
Uz crkvu sazidanu 1818, u nekadašnji parohijski domu smestili su muzej. Popova gostinska soba napunjena je starim nameštajem i stvarima čije su nazive i namenu mladi naraštaji zaboravili. Ali nije to jedina starina. Škola u Vrmdži građena je od 1834, a počela da radi 1851. godine. Bila je najstarija škola u jugoistočnoj Srbiji. Iako danas više nema krov i umesto prozora su samo rupe, na prvi pogled vidi se da je to bilo lepo zdanje i da ja bila ukras najlepšeg ćuvika u selu. Današnja škola je niže u selu, ispod Latingrada. U njenom dvorištu je od 2008. besplatan bežični internet! Vrmdža je, rekli smo, drugačija od ostalih sela. Pre devet godina u gostima im je bilo gotovo celo diplomatsko izaslanstvo Britanije u Beogradu, cela ambasada, osim ambasadora. Dopalo im se selo, pa su naredne godine poslali pare za uređenje škole. Agilni meštani nekoliko su godina organizovali vajarsku koloniju, pa biciklističku trku... Tokom poslednjih deset godina Vrmdža beleži jednu zanimljivu pojavu - ljudi sa strane kupuju placeve. Neki su se ovde, u podnožje Rtnja, doselili trajno, drugi provode tu leta, a treći tek planiraju gradnju kuća.
Dolaze i stranci
Dolaze i stranci: nogu je povukao Italijan iz Venecije (69), koji je sa tri godine mlađom suprugom, rođenom Leskovčankom, 2006. godine kupio celo jedno domaćinstvo i kompletno ga preuredio. Na jarbolima u dvorištu njihove kuće vijore se zastave Srbije i fudbalskog kluba Venecija. Za njima je stigao kompozitor iz Njujorka, oženjen Beograđankom, i jedan Amerikanac iz Floride, takođe u braku sa Srpkinjom. Poslednja je stigla Švajcarkinja s mužem rođenim u Nišu.
Neka se sela gase, a neka džikljaju!
6 Suvi Do: Ostala je samo istorija
Mesto kraj Tutina u kojem je vožd Karađorđe porazio Sulejman-pašu Skopljaka i Numan-pašu
Do Suvog Dola stiže se od Tutina, stalno uzbrdo, ka nebu... A kad se najzad dođe do prevoja, pred putnikom puca pogled na Pešter - svuda blago ustalasana ravan obrasla travom, i nigde ničeg nema osim te trave, i gde-gde šumaraka borova, malih toliko da jedva i zavređuju pomen...
Kao sirotinjska sofra
Beležimo opis jednog savremenog putopisca: „Traka asfaltnog puta visoravan preseca pravo, kao zategnuti crni konac što se na horizontu kida, ali vozila njime prolaze retko i nikakva buka ne prigušuje klepetuše o vratovima nevidljivih ovnova i krava... I sve to, cela ova božja tepsija, i boje i zvuci čine se došljaku iz grada nekako jasnijim i izoštrenijim nego prizori na koje je svikao. Tek posle shvati da nikakvog šarenila ni ukrasa, nikakvih detalja nema u njegovom vidokrugu. Sve je uredno, svedeno i jednostavno, lepo na način na koji je lepa sirotinjska sofra - sir, luk i mirišljavi hleb na izribanoj žutoj dasci.“
Prema popisu iz 2002, selo je imalo 401 stanovnika. Pola veka ranije bilo ih je dvostruko više, a i nacionalna struktura se promenila u korist Bošnjaka. Zanimljivo je to da je 1809. u Suvom Dolu srpskih kuća bilo kao i danas - šest, a muslimanskih četiri. Ovi podaci sačuvani su u sklopu hronike o boju na Suvom Dolu. Te godine Karađorđe je glavninu ustaničke vojske poveo na Sandžak, da se spoji sa Crnom Gorom i Hercegovinom, i da Bosnu odseče od ostatka Turske. Svesni opasnosti u kojoj će se naći ako Karađorđe ostvari svoj plan, Turci su pohrlili sa više strana da ga zaustave. Prvi se s Karađorđem, na svoju nesreću, kod Sjenice sreo Sulejman-paša Skopljak iz Bosne. A zatim je na Pešter iz Peći sa svojim Arnautima pristigao Numan-paša. Bitka je počela 7. juna 1809, a kad je pao mrak, Numan-paša je morao da beži u Peć...
Srpski vojskovođa jedne noći prespavao je u kući porodice Savić. Izdanaka ove porodice u Suvom Dolu više nema, ali ostaci kuće s početka 19. veka uporno stoje uz put, zarasli u trnje. Sledeće večeri Karađorđe je zanoćio u kući Beća Alibašića. Na istom mestu potomci tog Beća i danas imaju kuću. I Srbi i Bošnjaci do pre 10-20 godina dobro su živeli od poljoprivrede. Svaka kuća imala je stado od oko ovaca, pa kad se odjednom proda 60 jagnjadi, bude lepa para...
Prazno selo
Danas nema ni guvna, ni konja, ni pšenice. Bošnjaci odlaze na rad u Nemačku, a u Suvom Dolu zidaju velike kuće iako u selu nema ničeg osim škole i dve radnje. „Znate, to je vazda bila sirotinja, nikad dobru kuću nisu imali. Pa kad su stekli, rešili da nadoknade...“, objasnio je jedan njihov sused.
Srbi ne odlaze toliko daleko - tek do Kraljeva, Kragujevca, Smedereva...
Ali se ne vraćaju.
7 Žač: Rode su se vratile
Srbi proterani s Kosova 1999. vratili su se u svoje selo u julu 2010, gde su prvo živeli u šatorima. Uprkos svemu, stvorili su sebi novi život
Do agresije NATO 1999. u Žaču, zadnja pošta Istok, Kosovo, živeli su Albanci i Srbi. Posle rata svi Srbi su izbegli u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac... Kad je kao došao mir i vlasti u Prištini rešile da se dokažu, neki od tih Srba izbeglih iz Žača, 27 porodica, odazvali su se u aprilu 2010. pozivu iz Prištine da se „vrate na svoja ognjišta“. Ognjišta su zaista bila to - samo kamen i pepeo, srpske kuće u Žaču sve do jedne bile porušene. Smestili su se u šatore...
Pucnji u mraku
Ali nije to bio najveći problem. Naime, njihovi susedi Albanci usprotivili su se povratku Srba. Iz mraka je pucano prema kampu; nekoliko puta šatori su bili zasipani kamenjem; jedan Srbin je prebijen; drugi u po bela dana onesvešćen je udarcem u glavu i ostavljen u jarku pored puta; pa opet rafali...
U julu 2010. počela je izgradnja 14 kuća za povratnike, ubrzo se ispostavilo da iza svih incidenata stoji samo jedna albanska porodica, doseljena u Žač posle rata. U sukobima 1998. i 1999. imala je deset poginulih članova. Albanci, funkcioneri iz opštine ponavljali su da su rešeni da „sprovedu povratak“, ali da je situacija složena - nije im se otvoreno stajalo na stranu Srba i zakona. Ostali Albanci iz Žača su ćutali... Ipak, uoči 2011, 27. decembra, u tek sagrađene kuće uselilo se 19 porodica. Šest je odustalo od povratka, a neke nisu ispunili dosta stroge uslove kosovske vlade, između ostalih, da u Srbiji nemaju baš nikakvu imovinu.
Upornošću kakvu pokazuju tek očajnici, Srbi koji su se vratili u Žač su za šest godina utrinu na kojoj su im podignuti novi domovi pretvorili u uređene okućnice. U svakom dvorištu sad su pomoćna zgrada za poljoprivredne mašine, staja i obor. I kućica za bar dva psa čuvara šarplaninca, jer jeste da lopovluk nema nacionalnost, ali nekako ispada da je lakše ukrasti od Srba. Malo-malo, pa iz srpskih dvorišta u Žaču nestane motokultivator, pumpa za vodu ili pak ovca...
Žačka zemlja nije od one „iz koje će iznići i dugme ako ga posejete“, ali rađa. Moglo bi od poljoprivrede da se živi da povratnici nisu počeli novi život na kamenu i pepelu.
Najgore vreme je za njima
Nekoliko meštana Žača, onih preduzimljivijih, već je palo u dužničko ropstvo banaka. Uzimali su kredite od po pet-šest hiljada evra za setvu veće površine, ali se ispostavilo da im je računica bila loša. I dalje tek preživljavaju uz pomoć Vlade Srbije, SPC, donatora... Ali ono vreme kad su živeli pod šatorima i kad su ih kamenovali za njima je. Nadaju se - zauvek!
A ono što je za budućnost Žača najvažnije - od povratka 2010. godine u selu se već rodilo nekoliko mališana. Oni, valjda, nikad i ni od koga neće morati da beže.