JEZIVA ISPOVEST HITLEROVE DEVOJČICE S CVEĆEM: Nacisti su se svađali ko će sa mnom u krevet
Za devojčicu u nacističkoj Nemačkoj nije bilo veće časti nego da je odaberu da Fireru uruči cveće.
Naime, gde god da se Hitler pojavio, uvek bi ga dočekilvale savršene male arijevke, plavih očiju i kose sa buketom cveća i to uglavnom sa omiljenim mu karanfilima.
Hanelor Olberc imala je samo šest godina kad joj je rečeno da u Hanover dolazi Hitler i da je njoj pripala ta čast da mu preda buket. Danas 87-godišnja Olbercova danas živi u Misuriju i prvi put je progovorila o susretu s najozloglašnijim čovekom iz istorije, kao i još jednom moćnom figurom iz najtamnijeg razdoblja Nemačke - Kurtom Valdhhajmom, nacističkim oficirom koji je posle bio i generalni sekretar UN.
"Kad sam imala šest godina, predstavljala sam idealnu devojčicu u Hitlerovim očima. Bilo je to 1935. godine i tada niko nije znao u što će se Hitler pretvoriti. Neki mogu reći da je on 1935. bio beznačajan, no nije bio nimalo glup. Moj učitelj, izabrao me zajedno s još četiri devojčice iz drugih razreda da se upoznamo sa Hitlerom, tj. da budemo njegove 'devojčice s cvećem'. Ja sam odabrana zbog izgleda."
Rečeno joj je da mora da stoji u redu na ulici, s drugim devojčicama, i mora da čeka Hitlera. "Kad ste tako mali, 30 minuta vam se čini kao večnost i onog trena kad je Hitler došao, ja sam morala da idem da piškim. Uspaničarila sam se i prisetila kako mi je mama uvek govorila da prekrižim noge ako me jako potera.
Bila sam očajna pa sam to i uradsila." Hitler se nalazio u srednjem od tri automobiila i kad je izašao iz auta nije se ni nasmejao, priseća se Hanelor. "Bio je u tamnožutoj uniformi. Izgledao je uredno i lepo, kada je krenuo prema nama s nekom ženom koja je nosila korpu. Prvo je prišao devojčici koja je imala njegove omiljene karanfile.
Pogladio ju je po glavi i uzeo cveće. Zatim je prišao drugoj i učinio isto. Delovalo je kao da im daje blagoslov iako je bio bez ikakvih emocija, bez ijednog osmeha. Kad je došao do mene, pogledao me, ali mi nije dodirnuo glavu. Otišao je bez pozdrava, a ja nisam znala što sve to znači." Olbercova je pomislila da je učinila nešto krivo, pogotovo nakon što ju je fotografisao jedan od Hitlerovih ljudi.
Odlučila je da neće da razmišlja o tome. Njeni roditelji se nikad nisu pridružili nacističkoj stranci, i bili su imućniji. Otac je radio za "Mercedes" , a majka je šila uniforme za naciste. Obožavala je da pravi proijeme, pa im je kuća često bila puna nacističkih oficira. Jednom je pozvala visoko vojno lice na večeru tokom rata, 1944. godine. Taj muškarac je odlučio da bi i devojčica trebala nešto da radi kako bi pripomogla Hitleru, pa joj je naredio da s 14 godina napusti dom i počne da kuva za buduće mlade naciste.
"Hitler je imao imanje u Augsburgu, gde su tinejdžerske trupe slušale predavanja. Tu sam morala da naučim da kuvam, a ti jadni dečaci su morali da jedu našu hranu. Nas pet devojčica je kuvalo za dečake koji su bili stari između 16 i 18 godina." Jedna od stvari koje se tamo najviše pribojavala bio je susret s Kurtom Valdhajmom, koji je umro 2007. godine. Njegovi su vojni zapisi izazvali mnogo kontroverzi tokom njegove predsedničke kandidature u Austriji. Valdhajm je posle rata postao diplomat i političar, tvrdeći da je do 1942. godine bio obični vojni oficir, i da je ostatak ratnih godina proveo studirajući pravo.
No otkriveno je da je bio član nacističke stranke od 1938. godine, da se pridružio Hitlerovim paravojnim sledbenicima i da je bio oficir u Jugoslaviji i Grčkoj. Do smrti je tvrdio da nije znao ni za kakve nacističke zločine protiv čovečnosti, no Olbercino svedočenje ga stavlja u srce akcije. Naime, devojčica je ubrzo posle dolaska u Augsburg, s 14 godina, završila na svečanosti za visoke oficire.
Onde joj se ništa nije svidelo, od plesa do hrane. Ali ono što je bilo najneugodnije jest trenutak kad joj je Valdhajm dao do znanja što želi, iako se tek nedavno oženio.
Dok je plesala, Kurt je pokazao jednom oficiru i rekao da će ona provesti noć s njim, ali se drugi oficir pobunio i odgovorio da neće, jer je on želi u svom krevetu. Muškarci su se posvađali i počeli da raspravljaju ko je prvi primetio. Olbercova se prepala i počela da plače, želeći da pobegne odatle. Srećom, odjednom se začuo zvižduk, nakon čega su se svi vojnici u trenu umirili i napustili dvoranu.
"MIslim da me pazio moj anđeo", govori i danas Olbercova koja se godinu dana kasnije vratila roditeljima. Za vreme jednog odmora u SAD je upoznala budućeg supruga, za kog se udala u oktobru 1954. godine, i preselila se u Ameriku gde je rodila troje dece i živi i dan danas.
(Dejli mejl)