Mlada žena iz Zagreba priznala je da živi u velikoj laži i da joj to postaje sve veći teret. Ali, nema hrabrosti da suprugu prizna da dete nije njegovo. Otac mu je njihov venčani kum.
Ovo je njena ispovest:
"Znam da ova ispovest nije opravdanje za ono što sam uradila, i ne može da bude, ali tako se dogodilo. U početku je naša veza bila zaista lepa i prijatna. Moj suprug i ja smo znali da provodimo sate i sate pričajući o svemu. Jedva sam čekala da dođem kući samo da ga vidim. Nakon dve godine smo se venčali i tada je sve počelo da se menja.
On je postao nekako džangrizav, sve više je kritikovao ono što radim, svaki moj potez, sve manje ga je bilo briga šta me muči, kako se osećam... Život s njim otišao je u sasvim drugom smeru od onoga u prve dve godine naše veze. Vremenom je naš venčani kum postao jedina osoba s kojom sam mogla normalno da razgovaram. Majka mi je davno preminula, otac je previše površan da bi išta razumeo, a sestra je bila zauzeta svojim životom i svojim problemima. Prijateljicama nisam želela ništa da govorim jer nisam bila raspoložena za njihove savete tipa: "Ostavi ga, šta će ti to u životu".
I tako sam sve više vremena provodila s našim kumom. Bilo nam je lepo dok smo bili zajedno. Pričali smo o svemu i svačemu, smejali se. Kako je vreme prolazilo, počeli smo da se nalazimo sve češće. Pronalazili smo izgovore da se vidimo.
Jednog popodneva otišli smo da prošetamo starim delom grada i u jednom trenutku smo se poljubili. U isto vreme nam je bilo i prijatno i neprijatno. Mnogo smo to želeli, ali opet smo bili svesni da nije u redu to što radimo. Taj dan smo se pomalo zbunjeno razišli i nismo se videli nekoliko meseci. Bližio se Božić i ja sam sva bila u tome. Šetala sam gradom u potrazi za poklonima i naišla na njega. Otišli smo na kafu, dugo smo razgovarali otvoreno o tome da se jedno drugome jako sviđamo. Bili smo zajedno celo popodne, šetali naokolo i na kraju završili kod njega na čaju, da se ugremo jer je bilo vrlo hladno. Bila je to velika greška. Bili smo sami u toploj sobi i sve se izmaklo kontroli.
Postali smo ljubavnici. Naša veza trajala je do trenutka kada sam saznala da sam trudna, otprilike pet meseci. Bio je to veliki šok za mene jer sam znala da moj suprug nije otac tog deteta. Dugo nikome ništa nisam rekla. Razmišljala sam šta da uradim i, iako sam znala da je najbolje sve iskreno da priznan, nisam imala snage da to uradim.
Kad sam suprugu rekla da sam trudna, bio je toliko srećan da nisam imala srca da mu to unišim. Znala sam da bi ga to jako pogodilo. Odlučila sam da ćutim. S kumom se više nisam viđala. Rekla sam mu da sam trudna, da dete nije njegovo i da je najbolje da prestanemo da se viđamo.
Moja ćerka sada ima tri godine i sve više liči na svog oca. Suprug je postao onakav kakav je bio na početku naše veze, divan i optimističan. Znam da bih morala da budem iskrena i da sve priznam, ali nikako ne mogu da sakupim dovoljno hrabrosti. Strah me je šta će tada da se dogodi. Bojim se da će nam se svima životi raspasti. Grozno je živeti tako. Svaki dan mazi tuđe dete."
(24sata.hr)