Na pitanje: Znate li Gorana Bregovića, svako bi odgovorio potvrdno. Ko ne zna slavnog kompozitora, lopova i žandara balkanskog zvuka, arhitektu najskupljeg štimunga, manekena životne radosti i belih odela? Ko ne zna osnivača najveće jugoslovenske rokenrol grupe Bijelo dugme i Orkestra za svadbe i sahrane, čiji hitovi već decenijama odjekuju na svim masovkama i opštenarodnim veseljima?
Došavši u livnicu u Belom potoku, nadomak Beograda, gde Ema Bregović stvara svoje novo delo, umesto zatvorene i na rečima škrte svetske zvezde koja se ne libi ni da bude prilično oštra da bi sačuvala svoju privatnost, zatekli smo jednog finog, vedrog gospodina koji, osim što je bio veseo, duhovit i ljubazan, tokom razgovora gotovo da nije skidao pogled sa svoje ćerke. Punog oka i punog srca, pažljivo je slušao svaku njenu reč. Upravo onako kako to očevi i treba da rade.
Najzad se, umesto sa superstarom, moglo razgovarati sa čovekom.
Ema je na četvrtoj godini studija umetnosti u Nantu. Imala je već nekoliko vrlo zapaženih izložbi i njen talenat je nesporan. Lepa je, izrazito komunikativna i vedra, kako to samo mlad čovek može da bude. U njenom odnosu sa ocem nema nikakve teatralnosti, ali vidi se izražena bliskost. Jedno drugo odlično razumeju i bez izgovorene reči. Dok ona pokazuje svoj umetnički rad, on blista. Fotografiše se sa livcima i modelarom koji joj pomažu da izvede zahtevni umetnički podvig – babuške. Energična i perceptivna, Ema nastoji da svako njeno delo bude duboko društveno angažovano. Najzapaženije do sada bile su Kolijevke. U potrazi za sopstvenim korenima, iako je rođena u Francuskoj, Ema je kroz njih predstavila svoje viđenje Balkana i predanja o ovom nestalnom tlu. Tri religije, tri naroda, tri gneva i, na kraju, tri patnje inspirisale su je da napravi tri kolevke koje izazivaju jezu jer su sačinjene od bodljikave žice. Godinu dana nakon toga, njen otac počeo je da komponuje violinski koncert Tri pisma iz Sarajeva, želeći da fotografiju Kolijevki stavi na omot ovog albuma.
Dok sede u kućici od vinove loze u dvorištu livnice u Belom potoku, gde Ema privodi kraju svoju skulpturu, a zrelo grožđe visi iznad njihovih glava praveći potpuno nestvarnu scenografiju, gledajući u njihova nasmejana lica, čovek ne može da se otme utisku da bi upravo tako izgledao portret sreće kad bi ga neko naslikao.
Story: Gorane, i vi ste se u mladosti interesovali za likovnu umetnost?
Goran: Pošto sam dobar crtač, hteo sam da pohađam umetničku školu, a moja tetka čak je bila u nekim od tih komisija. Ali, onda je mama rekla da u nju idu samo pederi. Ona me je, naravno, odmah upisala u tehničku školu. Srećom, odatle su me izbacili jer sam napravio neki eksces, pa sam završio gimnaziju, kao sav normalan svet. Za mene je bilo nerealno da završim tehničku školu i meni su oni koji su to mogli izgledali kao nadljudi.
Story: A zar niste i vi ovladali zlatarskim zanatom?
Goran: Radio sam u zlatarskoj radionici. Ima i Ema moj nakit.
Story: Da li je Ema od vas nasledila taj talenat za manualno stvaranje?
Goran: Mi smo se prepali kad je išla da radi sama, imala je nezgodu i umalo da ostane bez ruke.
Ema: Radila sam na jednoj velikoj igli od dva i po metra. Bila sam na strugu i on mi je povukao rukavicu...
Goran: Posle toga poslali smo je u radionicu, pretprošlo leto malo je radila kod mašinbravara da nauči zanat. Sad zna da radi sa metalima.
Story: Na sreću, Ema nije morala da bude izbačena iz škole kako bi počela da se bavi svojom umetnošću?
Goran: U ono vreme, strah od gladi bio je jači od svega. Roditelji su samo mislili na to kako da im dete što brže dođe do sigurnog hleba. I onda, kad svršeni osnovac kaže – umetnička škola, roditelj ga odmah vidi gladnog uz pretpostavku da će svi umetnici završiti kao Tin Ujević. U današnje vreme deci možemo da omogućimo da rade ono što vole.
Story: Kako poznati i uticajni roditelji pronalaze meru u tome koliko detetu treba da pruže podrške, a koliko da ga puste da se bori samo?
Goran: Uloge majke i oca su različite. Ne znam tačno čemu služi otac, ali sve ostalo radi majka. Ona je ta koja, zapravo, vaspitava decu. Neko od roditelja mora da drži balans, jer ne znam kako bi izgledala moja kuća da smo supruga i ja na putu sto pedeset dana godišnje. Na šta bi to ličilo? Kako deca odrastaju, tako im se ukazuju razna čuda. U nekom trenutku neko čudo prevlada i roditelj oseti da dete počinje da ga sledi. Onda su roditelji verovatno tu da mu pomognu ili da mu odmognu u najboljoj nameri, što im se ponekad desi. Današnje vreme je takvo, imam prijatelje koji su u četrdesetoj rešili da se upišu na neki fakultet jer im taj prvi koji su završili nije bio po volji.
Sa sajta Story.rs, pročitajte i:
Njena tajna ljubav i tiha patnja: Lidija Vukićević otkrila ko je bio muškarac njenog života (FOTO)
Acu Pejoviću je porodica svetinja, a nju do sada nismo viđali: Pevačeva rođena sestra osvojiće vas nebeski plavim očima (FOTO)
Ponosna mama podelila dirljivu fotografiju: Seka Aleksić i njen sin Jakov spremni dočekuju novogodišnje praznike! (FOTO)
Društvo joj pravi još jedna poznata trudnica: Iskra Brajović slavi rođendan u porodilištu (FOTO)
Njihov razvod ju je slomio, a ona preti da uništi njegov novi brak: Ovako je Mark Entoni opravdao poljubac sa Dženifer Lopez (VIDEO)