U satima posle ubistva američkog predsednika Džona Kenedija, Li Harvi Osvald je ubio policajca DŽ.D. Tipita i bio je identifikovan kao atentator.
Tajni agent Majk Hauard dobio je, stoga, zadatak da pretrese Osvaldov stan. Tamo je pronašao mali zeleni adresar i na 17. strani pod naslovom "Ja ću ubiti" navedena 4 imena.
Osvald je na listu stavio FBI agenta Džejmsa Hostija, desničarskog generala Edvina Vokera i potpredsednika Ričarda Niksona. Na vrhu liste bio je guverner Teksasa Džon Konali. Pored njegovog imena bio je nacrtan bodež sa kojeg je kapala krv. Agent Hauard predao je knjižicu FBI-ju i naposletku Vorenovoj komisiju. Kasnije je saznao da je pomenuta stranica bila istrgnuta iz adresara.
Podsetimo se, Osvald je bio stacioniran u Sovjetskom savezu pošto su ga časno otpustili iz američkih marinaca. Međutim, Marinci su posle tu odluku preinačili i obeležili ga kao nepoželjnog. On nije više nije ni bio oduševljen životom u Rusiji, a imao je ženu i dete. Mislio je da će se bolje snaći u Americi.
Poslao je molbu Konaliju, sunarodniku iz Teksasa i glavnokomandujućem mornaričkih snaga, da mu pomogne posle ovakve pravne nepravde, ali želje mu nisu uslišene. Posebno ga je posle naljutilo kada je video da se Konali kandidovao za guvernera.
Po povratku u Teksas nije mogao da nađe posao, a za to je krivio Konalija. U svedočenju posle predsednikovog ubistva, Osvaldova žena Marina je označila Konalija, a ne Kenedija kao metu. To je ponovila i 1978. godine u još jednom svedočenju. Takođe, ništa nije ukazivalo da je Osvald imao neprijateljska osećanja prema Kenediju, štaviše, podržavao je njegovu politiku.
Međutim, niko ne zna zašto su se ovakvi dokazi ignorisali u zvaničnim istragama. I glavno pitanje ostaje - zašto je stranica iz njegovog adresara pocepana?
Na to pitanje je pokušao da odgovori agent Hauard i predložio je dva odgovora. Prvo, prvi čovek FBI-ja Edgar Huver nije želeo da se ime agenta Hostija pominje u ovoj istrazi. On je žestoko ispitivao Marinu o njenom imigrantskom statusu, pa mu je besni Osvald poslao pisanu pretnju.
Drugo, predsednik Lindon Džonson nije želeo da se njegov bliski prijatelj Konali upliće dalje u istragu i na neki način krivi za atentat.
Bilo kako bilo, već 53 godine svetom kruže brojne teorije o tome ko stoji iza Kenedijevog ubistva, a javnost je prihvatila da je atentat sigurno bio proizvod jedne grandiozne zavere.
Međutim, kako tvrdi Džejms Reston, autor mnogih knjiga o Kenedijevom ubistvu, nijedna od ovih teorija se ne uklapa sa Osvaldovim životom. On nije bio hladnokrvni ubica i možda glavni odgovor leži u njegovim frustracijama i opsesijama. Predsednik Kenedi se jednostavno našao na liniji vatre i tako ušao u istoriju.
(Latimes)