Fidel Kastro je Titu skratio život jer je zbog posete Havani u vreme napetih odnosa odgložio hitnu operaciju noge.
Josip Broz Tito je svašta preživeo u životu, ali Kastra nije. Kastro je posle više bezuspešnih pokušaja uspeo da se konačno izbori za održavanje Konferencija na vrhu Pokreta nesvrstanih na Kubi 1979. godine.
To je značilo da sledeće tri godine njemu pripada dužnost generalnog sekretara Pokreta i istupanja u njegovo ime. Te 1979., uoči Konferencije u Havani, bili su posve jasni Kastrovi pokušaji da Pokret nesvrstanih iz njegove izvorne vanblokovske pozicije priključi istočnom bloku i tako Brežnjevu i njegovim saveznicima osigura novi kiseonik.
Tada je u štampi objavljen tekst u kom je Kastro nazvan Trojanskim konjem među nesvrstanima. To je izazvalo paniku u vrhu države jer je tekst izašao dan uoči dolaska Rafaela Rodrígueza, tada drugog čoveka kubanskog režima.
Tito, inače nedisciplinovani dijabetičar, odložio je tada operaciju noge i ugradnju premosnice, da bi stigao da ode u Havanu i iskontrolisao situaciju. Tamo se još jednom istrošio nižući bilateralne susrete s ključnim državnicima. Tako je uspeo, mic po mic, da preuredi Rezoluciju.
U njoj i ostalim dokumentima pomrsio je račune Brežnjevu o čijoj je kesi, već dobrano načetoj u tada još Tarakijevu promoskovskom Avfganistanu, Kastro i te kako zavisio.
Totalno iscrpljen tom labudovom pesmom svoje diplomatske veštine Tito se u septembru vratio, ugradnja bajpasa je zakasnila, u januaru 1980 otišla je noga, u maju i ostatak Tita. Preživio je svašta, ne i Kastra. Titova Jugoslavija skapavala je u agoniji još deset godina, totalno već na margini Pokreta nesvrstanih.
Doduše, još jedna konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu, dva meseca pre rušenja Berlinskog zida (pa su generalni sekretari u sledeće tri godine bili, redom, Janez Drnovšek, Stipe Mesić, Branko Kostić, Dobrica Ćosić, nasledio ih je Suharto, a sada je na toj dužnosti nekadašnji Rojsov kolega Nicolas Maduro, po politici bliži Kastru nego svom prethodniku Hugu Čavezu.
(jutarnji.hr)