Sport ronjenje na dah srednje generacije u Srbiji uglavnom prepoznaju po čuvenom filmskom remek delu Veliko plavetnilo režisera Lika Besona, koje je u glumačku orbitu lansiralo Žana Renoa i Žan-Marka Bara.
Petar Bojović je jedan od retkih Srba koji filmsko plavetnilo doživljava i u stvarnom životu. On je lider Udruženja ronilaca na dah „AIDA", a nakon uspešne aktivne karijere, diplomi Pravnog fakulteta pridružio je i zvanje sportskog trenera na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu, pa pomaže u edukaciji novih generacija ronilaca. Poslednjih deset godina, kao međunarodni sudija i član Svetske organizacije ronilaca na dah, promoviše ovaj sport u našoj zemlji i inostranstvu.
U intervjuu za Kurir priča o ovom lepom i neobičnom sportu.
Većini je prva pomisao na spomen ronjenja boca sa kiseonikom, peraja i velike dubine. Ipak, bavite se drugačijim ronjenjem - ronjenjem na dah. Kakva oprema je potrebna za ovaj sport?
- Da, moj sport je ronjenje na dah ili na latinskom APNEA - stanje bez vazduha. Oprema je relativno slična, ali sa druge strane dosta i različita. Neoprenska odela koja mi koristimo su elastičnija ali i krtija, maske su manjeg volumena ili koristimo naočare sa sočivima. Peraja su, takođe, znatno drugačija, karakterišu ih veliki listovi zbog potiska u vodi. Naravno, boce ne koristimo, jer se radi o zaronu na jedan dah.
Koja su pravila i discpline ronjenja na dah?
- U ronjenju na dah postoji šest takmičarskih disciplina i dve discipline za obaranje rekorda. Od takmičarskih disciplina tri su bazenske. "Statička apnea" u kojoj je bitno što duže zadržati dah i računa se vreme provedeno u zaronu. Druge dve su "dinamička apnea" sa i bez peraja, a suština je ko će duže da roni uz pomoć peraja ili bez njih. Tri dubinske takmičarske discipline su "konstantni balast" sa i bez peraja u kojima takmičar zaranja uz kanap i vraća se pri čemu se meri dubina. Kao i disciplina "slobodni zaron" gde takmičar povlačenjem niz kanap i uz kanap pokušava da zaroni što dublje. Dve discipline samo za rekorde su "promenljivi balast" i "bez ograničenja". Takmičara u obe discipline spuštaju "sanke" u dubinu, a razlika je što se u prvoj disciplini takmičar vraća svojom snagom, dok ga u drugoj vraća balon na površinu. Ronjenje na dah je disciplina koja zahteva visoke mere sigurnosti, posebno dubinske discipline budući da se odvijaju u sredinama koje kontroliše priroda, a ne ljudi. Zbog toga postoje pravila i prilikom zaranjanja i prilikom izranjanja, poseban površinski protokol na kraju zarona kao i stroga pravila sigurnosti takmičara, ali i svih ostalih učesnika.
Kako se mere rezultati i prave tabele? Koliki je svetski rekord i ko ga drži?
- U bazenu, u "dinamičkoj apnei" sa i bez peraja, rezultati se mere u metrima, dok se u "statičkoj apnei" mere minuti i sekunde provedeni pod vodom. U dubinskim disciplinama rezultati su u metrima. Svetski rekord u statici je 11 minuta i 35 sekundi i drži ga Francuz Stefan Mifsud. U dinamici sa perajima u bazenu rekord je 300 metara, što iznosi šest dužina bazena i taj rekord drži Poljak Metjuš Melina. Najbolji u "konstantnom balastu" sa perajima u dubini sa 129 metara je Rus Aleksej Molcanov, a u disciplini "bez ograničenja" sa 214 metara Austrijanac Herbert Nic. Naš najdublji zaron drži instruktor ronjenja na dah Uroš Kojić sa dubinom od 76 metara.
Šta je najvažnije u ronjenu na dah - fizička snaga ili nešto drugo?
- Bazične pripreme su, kao i u većini drugih sportova, vežbe za kondiciju i mišićnu snagu. Međutim, ovde su pođednako važne i pripreme koje se odnose na tehniku disanja, tehniku zarona, tehniku korišćenja peraja ... Takođe, vrlo je važna mentalna spremnost i stabilnost tako da se koriste i različite tehnike meditacije.
Kada se održavaju takmičenja u svetu i gde je ovaj sport najpopularniji?
- Takmičenja se održavaju u svim krajevima sveta tokom cele godine. Samo prosle godine je održano preko 160. Nešto veću popularnost ronjenje na dah ima možda u Francuskoj i Japanu.
Bili ste aktivni takmičar u ovom sportu. Kako je uopšte došlo do toga da baš ovo bude vaš izabrani sport, s obzirom da nije mnogo poznat kod nas?
- Veliko plavetnilo mora i okeana, kao i želja da se ono istraži, glavni je motiv za sve nas koji se bavimo ronjenjem. Takav je bio i moj prvi susret sa ronjenjem na dah. Takmičio sam dve godine nakon čega sam završio kurs za međunarodnog sudiju. To je uloga kojom se bavim od 2006. godine. Trenutno sam instruktor i edukujem nove sudije za dobijanje međunarodne licence.
Gde ste se sve takmičili i koje su vaše najlepše uspomene?
- Moje najlepše iskustvo je suđenje na takmičenju Vertikal blu (Vertical blue) na bahamskom ostrvu Long ajland. To je sigurno najprestižnije dubinsko takmičenje na svetu na kome se okupljaju najbolji takmičari u ovom sportu. Obično traje devet dana i veliki je izazov suditi na njemu. Ja sam tu čast imao tri puta, 2012, 2014 i 2015. godine.
Nakon aktivnog bavljenja ovim sportom, postali ste trener ronjenja na dah i čak vodili našu reprezentaciju. Gde smo mi u odnosu na svet?
- Trener reprezentacije Srbije sam bio na dva timska Svetska prvenstva 2006. u Hurgadi i 2008. u Šarm el šeiku u Egiptu. To je za mene bilo ogromno iskustvo, jer je moj posao, između ostalog, bio da od tri individualca napravim tim. Najveći uspeh Srbije u ronjenju na dah je bronzana medalja našeg ženskog tima na Svetskom timskom prvenstvu održanom u Nici, u Francuskoj 2012. godine. U najjačoj konkurenciji do sada, naše devojke Lena Jovanović, Tijana Nikolić i Nataša Bošković su uspele da se popnu na postolje.
Ima li u Srbiji takmičenja i gde su? Koliko ima aktivnih takmičara iz naše zemlje? Kakvi su uslovi za bavljenje ovim sportom kod nas?