Predstavljamo proizvode koji su obeležili život u nekadašnjoj Jugoslaviji
5. komunistički brendi
Smatralo se da je vinjak piće onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće više nema nikakav ukus
Prilikom prolaska Crvene armije kroz Jašu Tomića u jesen 1944, neki meštani odvedu vojnike u lokalnu fabriku likera i tu svi zajedno počnu da slave oslobođenje. Veliku burad s raznim vrstama pića Rusi su otvarali rafalima iz automata, pa se betonski podrum brzo napunio. Piće se zahvatalo čime je ko stigao: benzinskim kantama, kofama... Da bi prekinuo terevenku, jedan viši oficir zapalio je skladište! Ali kako je počelo, tako se i nastavilo kroz ceo socijalizam - u najmanju ruku blago opijeno!
Strašni mamurluci
Rakije, domaće, nikad nije manjkalo, ali pokondireni došljaci u gradove želeli su da se i u piću razlikuju od rođaka koji su ostali na selu. Njima su ponuđeni razni brendiji i konjaci, omiljena pića junaka američkih filmova. Samo što su originali pravljeni destilacijom vina, a ovi naši nikakve veze sa grožđem nisu imali. Naš „brandy“, najviše u hrvatskim fabrikama „Badel“ i „Zvečevo“, pravljen je od hemijskih, veštačkih supstanci i otpada - ozbiljni ljudi tvrdili su onomad da bitnu sirovinu predstavljaju strugotine dasaka - pa mu je cena bila prihvatljiva, a ukus odvratan. Shodno tome, i mamurluk je bio strašan! Zanimljivo je da su, uprkos ovome, proizvođači polagali velike nade u svoja čeda, pa je „Badel“ za reklamni plakat angažovao legendarnog strip crtača Andriju Maurovića!
U istočnoj polovini SFRJ, kada je reč o obojenim alkoholnim pićima, preovlađivali su ljubitelji vinjaka. Nominalno, vinjak je sto odsto prirodni proizvod, destilat vina, ali kao takav zbog cene ne bi mogao da bude konkurentan na tržištu. Otuda hemija... Važio je za omiljeno piće penzionera-šahista, pisaca i penzionisanih novinara... jednom rečju, onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće nema više nikakav ukus. Bilo je i ozbiljnijih pokušaja da se napravi dobar vinjak: kruševački „Rubin“ imao je svoju „peticu“, „Badel“ vinjak „cezar“ u pompeznoj flaši, stvorenoj za podmićivanje lekara, zemunski „Navip“ točio je „marton“... Sve do demokratizacije uvozna viskija, ove luksuzne verzije vinjaka predstavljale su piće društvene elite.
Ju-viski
Bilo je i nekoliko pokušaja da se viski proizvede kod nas. Prvi se, još šezdesetih godina, okušao u tome „Navip“, izbacivši uz veliku reklamu viski po nemačkoj licenci pod nazivom „rake“. Pevalo se: „Za radnike i seljake, najbolji je viski rake!“ Sa podjednakim uspehom završio se i pokušaj „Rubina“ sa markom RB, a malo bolje prošlo je „Dalmacijavino“ sa „rojal kortom“. Urbana legenda kaže da je proizvodnja ovog viskija prestala kad je u rezervoar upao pijani noćni čuvar, a da su ujutru od njega ostali samo blokeji. Ostalo je rastvorilo piće...Posle su došle devedesete, i druga vrsta pijanstva.
Smatralo se da je vinjak piće onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće više nema nikakav ukus
Prilikom prolaska Crvene armije kroz Jašu Tomića u jesen 1944, neki meštani odvedu vojnike u lokalnu fabriku likera i tu svi zajedno počnu da slave oslobođenje. Veliku burad s raznim vrstama pića Rusi su otvarali rafalima iz automata, pa se betonski podrum brzo napunio. Piće se zahvatalo čime je ko stigao: benzinskim kantama, kofama... Da bi prekinuo terevenku, jedan viši oficir zapalio je skladište! Ali kako je počelo, tako se i nastavilo kroz ceo socijalizam - u najmanju ruku blago opijeno!
Strašni mamurluci
Rakije, domaće, nikad nije manjkalo, ali pokondireni došljaci u gradove želeli su da se i u piću razlikuju od rođaka koji su ostali na selu. Njima su ponuđeni razni brendiji i konjaci, omiljena pića junaka američkih filmova. Samo što su originali pravljeni destilacijom vina, a ovi naši nikakve veze sa grožđem nisu imali. Naš „brandy“, najviše u hrvatskim fabrikama „Badel“ i „Zvečevo“, pravljen je od hemijskih, veštačkih supstanci i otpada - ozbiljni ljudi tvrdili su onomad da bitnu sirovinu predstavljaju strugotine dasaka - pa mu je cena bila prihvatljiva, a ukus odvratan. Shodno tome, i mamurluk je bio strašan! Zanimljivo je da su, uprkos ovome, proizvođači polagali velike nade u svoja čeda, pa je „Badel“ za reklamni plakat angažovao legendarnog strip crtača Andriju Maurovića!
U istočnoj polovini SFRJ, kada je reč o obojenim alkoholnim pićima, preovlađivali su ljubitelji vinjaka. Nominalno, vinjak je sto odsto prirodni proizvod, destilat vina, ali kao takav zbog cene ne bi mogao da bude konkurentan na tržištu. Otuda hemija... Važio je za omiljeno piće penzionera-šahista, pisaca i penzionisanih novinara... jednom rečju, onih koji su ranije pili sve i svašta, pa im nijedno drugo piće nema više nikakav ukus. Bilo je i ozbiljnijih pokušaja da se napravi dobar vinjak: kruševački „Rubin“ imao je svoju „peticu“, „Badel“ vinjak „cezar“ u pompeznoj flaši, stvorenoj za podmićivanje lekara, zemunski „Navip“ točio je „marton“... Sve do demokratizacije uvozna viskija, ove luksuzne verzije vinjaka predstavljale su piće društvene elite.
Ju-viski
Bilo je i nekoliko pokušaja da se viski proizvede kod nas. Prvi se, još šezdesetih godina, okušao u tome „Navip“, izbacivši uz veliku reklamu viski po nemačkoj licenci pod nazivom „rake“. Pevalo se: „Za radnike i seljake, najbolji je viski rake!“ Sa podjednakim uspehom završio se i pokušaj „Rubina“ sa markom RB, a malo bolje prošlo je „Dalmacijavino“ sa „rojal kortom“. Urbana legenda kaže da je proizvodnja ovog viskija prestala kad je u rezervoar upao pijani noćni čuvar, a da su ujutru od njega ostali samo blokeji. Ostalo je rastvorilo piće...Posle su došle devedesete, i druga vrsta pijanstva.
RIZLING U SRODSTVU S VINOM
Što se vina tiče, vredni spomena su samo „banatski“ i „karlovački“ rizling, pića sumnjivog srodstva sa vinom, ali jeftina pa i masovno konzumirana. Mamurluci su bili ravni onim od „konjaka“. Ili „stomaklije“...