Šta bi se dogodilo s našom zemljom da su neki ključni trenuci u prošlosti imali drugačiji ishod
1. Mihailo Obrenović: Srbija od Beograda do Kotora
Ađutant je daleko ispred kočije primetio muškarca s pištoljem u ruci i upozorio kneza. Bilo je dovoljno vremena da se kočija okrene
Mihailo Obrenović bio je knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine.
Kasno po podne 29. maja 1868, u pratnji ordonansa Svetozara Garašanina i poslužitelja, knez Mihailo krenuo je na Košutnjak. U kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica, i Katarina, Ankina ćerka, kojom je knez želeo da se oženi. U šumi su ih čekali zaverenici, namerni da Mihaila ubiju i na presto dovedu Aleksandra, Karađorđevog sina. To su bila braća Kosta, Đorđe i Pavle Radovanović, koji su se svetili zbog toga što knez nije hteo da pomiluje njihovog uhapšenog brata Ljubomira, te Lazar Marić, predsednik okružnog suda u Požarevcu, čija je karijera propala zbog ubistva supruge, i Stanoje Rogić, propali trgovac.
Nije hteo da ustukne
Knežev ađutant Garašanin je u jednom trenutku daleko ispred kočije primetio muškarca s pištoljem u ruci i upozorio kneza. Bilo je dovoljno vremena da se kočija okrene i knez se bezbedno vrati. „Beganova majka ne plače“, navodi jedan savremenik narodnu poslovicu kao opravdanje za takav postupak. Ali knez Mihailo nije hteo da ustukne, naredio je da se nastavi pravo.
Prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila, dok je ležao na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović. Atentatori su uhapšeni i pogubljeni, a na presto je došao sin Mihailovog brata od strica, maloletni Milan Obrenović.
Šta bi bilo da knez nije ubijen i da je nastavio da vlada? Mihailo je pre svega želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali je takođe nastojao i da je modernizuje i poveže je s Evropom. Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga princ Mišel. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira - bio je svuda rado viđen gost.
Ujedinjenje srpskih zemalja
Uspostavio je narodnu vojsku, uveo Krivični zakonik i Zakon o sudskom postupku, uredio je državnu upravu. U težnji da Srbiju potpuno oslobodi od Turske, sklopio je saveze s hrišćanskim susedima Crnom Gorom, Rumunijom i Grčkom. U isto vreme, postigao je dogovor s vođama hrvatskog naroda da se Bosna prisajedini Srbiji, a dosta je verovatno da bi to i učinio posle Hercegovačkog ustanka 1875.
Mihailo se zalagao za izmirenje svih srpskih dinastija. Sva je prilika da bi se ovaj vladar, da nije bilo atentata, oženio svojom sestričinom Katarinom i da bi se preko potomstva s njom orodio sa crnogorskim knjazom Nikolom Petrovićem, što bi dovelo do ujedinjenja dve države pod srpskom krunom.
Srbija bi se prostirala od Negotina do Banjaluke i od Beograda do Kotora. Ko bi uopšte posle toga pravio Jugoslaviju... Balkan ne bi bio „krvavo mesto“...
KNJAZ I KNEZ
Dok je Mihailo bio živ, crnogorski knjaz Nikola obećavao je da će u zamenu za palatu u Francuskoj i veliku apanažu prepustiti Kneževinu Crnu Goru i celokupno srpstvo knezu Mihailu, piše istoričar Čedomir Antić.