Intervju, žena čarobnog glasa sa šeširom
GLUMICA JELENA GAVRILOVIĆ ZA KURIR: Slobodan umetnik je na margini
Pozorištima je jeftinije da angažuju nekog iz ansambla. Kad nemaš svoju matičnu kuću, to je kao da u bukvalnom smislu nemaš dom
Najpopularniji mjuzikl s njujorškog Brodveja „Pepeljuga“, ovoga puta u srpskog produkciji, stiže na daske Sava centra 25. decembra, a uloga dobro poznate zle maćehe pripala je glumici Jeleni Gavrilović.
Ona za Kurir govori o vrednostima koje donosi bajka, o tome koliko joj je jedna reklama promenila život, ali i o težini života glumca koji je slobodni umetnik bez matične kuće.
- Za mene je ovo veliki izazov jer posle Elze iz „Zaleđenog kraljevstva“, koja je princeza i heroina, dobijam potpuno drugačiji lik. Ljubitelj sam mjuzikala, odrastala sam na njima i srećna sam što učestvujem u ovom prvom velikom mjuziklu za decu kod nas. Radost je kad možeš mališanima da pružiš nešto što si ti kao mali voleo, ali nisi imao priliku da na ovaj način doživiš. Taj sluh što je „Emoušn“ imao za ono što je neophodno našoj deci jeste velika stvar.
Zašto je važno ulagati u žanr kakav je bajka?
- One su potrebne deci. Važno je da se ponovo uspostave one prave vrednosti, da se stavi do znanja koliko je porodica važna u ovom vremenu kada smo se otuđili. Bajke vraćaju te vrednosti koje su se izgubile u eri prebrzog života. Mi sada razmišljamo o tome kako brzo da zaradimo novac, stignemo na posao. U Srbiji je u svim branšama teška situacija, a pogotovo u umetnosti. Jako je važno da domaće produkcije angažuju domaće autore.
Da li je teže slobodnim umetnicima bez matične kuće?
- Pozorištima je jeftinije da angažuju nekog iz svoje kuće, pa baš kad nemaju adekvatnog, oni prave audicije. To je neminovnost. Ne možemo svi biti zaposleni. Ja sam slobodan umetnik. Nama je smanjena mogućnost da radimo. Kad nemaš svoju pozorišnu kuću, to je kao da u bukvalnom smislu nemaš svoj dom. Nemaš gde da se vratiš kad ti je teško, kad nema posla, nema ko da ti pomogne. Ne zove se džabe pozorište druga kuća. Nemaš tu vrstu kontinuiteta, treninga koji je svakom glumcu potreban.
Da li si očekivala toliku popularnost nakon jedne reklame?
- Nisam ništa očekivala. Međutim, ona je promenila moj život. Od kada sam počela da govorim to „može“, moj život je postao drugačiji. To je ono u životu što nikad ne znaš šta je prilika. Neke stvari mogu potpuno neočekivano da ti promene tok života. U svakom poslu trudim se da uradim najbolje što mogu i taj komercijalni i glumački izazov.
Često se glumci kritikuju zbog toga što snimaju reklame.
- Ne mogu glumci da se kritikuju. Mi smo profesionalci. Svuda u svetu dramski umetnici snimaju reklame. U Srbiji danas glumci moraju da rade sa strane. Nije dovoljno da se oslanjaju samo na glumu. Neki rade i po dva posla. Takvo je stanje u kulturi kod nas. Jedini način da radimo jeste da sami sebi obezbedimo posao. Ne kažem da su institucije mrtve, ali nam prosto ništa ne garantuju. Mi bez kuće moramo da napravimo dom tamo gde se nađemo.
Ona za Kurir govori o vrednostima koje donosi bajka, o tome koliko joj je jedna reklama promenila život, ali i o težini života glumca koji je slobodni umetnik bez matične kuće.
- Za mene je ovo veliki izazov jer posle Elze iz „Zaleđenog kraljevstva“, koja je princeza i heroina, dobijam potpuno drugačiji lik. Ljubitelj sam mjuzikala, odrastala sam na njima i srećna sam što učestvujem u ovom prvom velikom mjuziklu za decu kod nas. Radost je kad možeš mališanima da pružiš nešto što si ti kao mali voleo, ali nisi imao priliku da na ovaj način doživiš. Taj sluh što je „Emoušn“ imao za ono što je neophodno našoj deci jeste velika stvar.
Zašto je važno ulagati u žanr kakav je bajka?
- One su potrebne deci. Važno je da se ponovo uspostave one prave vrednosti, da se stavi do znanja koliko je porodica važna u ovom vremenu kada smo se otuđili. Bajke vraćaju te vrednosti koje su se izgubile u eri prebrzog života. Mi sada razmišljamo o tome kako brzo da zaradimo novac, stignemo na posao. U Srbiji je u svim branšama teška situacija, a pogotovo u umetnosti. Jako je važno da domaće produkcije angažuju domaće autore.
Da li je teže slobodnim umetnicima bez matične kuće?
- Pozorištima je jeftinije da angažuju nekog iz svoje kuće, pa baš kad nemaju adekvatnog, oni prave audicije. To je neminovnost. Ne možemo svi biti zaposleni. Ja sam slobodan umetnik. Nama je smanjena mogućnost da radimo. Kad nemaš svoju pozorišnu kuću, to je kao da u bukvalnom smislu nemaš svoj dom. Nemaš gde da se vratiš kad ti je teško, kad nema posla, nema ko da ti pomogne. Ne zove se džabe pozorište druga kuća. Nemaš tu vrstu kontinuiteta, treninga koji je svakom glumcu potreban.
Da li si očekivala toliku popularnost nakon jedne reklame?
- Nisam ništa očekivala. Međutim, ona je promenila moj život. Od kada sam počela da govorim to „može“, moj život je postao drugačiji. To je ono u životu što nikad ne znaš šta je prilika. Neke stvari mogu potpuno neočekivano da ti promene tok života. U svakom poslu trudim se da uradim najbolje što mogu i taj komercijalni i glumački izazov.
Često se glumci kritikuju zbog toga što snimaju reklame.
- Ne mogu glumci da se kritikuju. Mi smo profesionalci. Svuda u svetu dramski umetnici snimaju reklame. U Srbiji danas glumci moraju da rade sa strane. Nije dovoljno da se oslanjaju samo na glumu. Neki rade i po dva posla. Takvo je stanje u kulturi kod nas. Jedini način da radimo jeste da sami sebi obezbedimo posao. Ne kažem da su institucije mrtve, ali nam prosto ništa ne garantuju. Mi bez kuće moramo da napravimo dom tamo gde se nađemo.
O Mandi samo najlepše
VELIKA JE ČAST BILA RADITI S NJIM
Na poslednjem filmu bila si rame uz rame s Mandom. Kako ga pamtiš?
- Uvek imam najlepše reči da kažem o njemu, ogromno poštovanje i velika čast je bilo raditi i družiti se s njim, ali ovom prilikom ne bih želela o tome da pričam.