Više od 320.000 poginulih, preko 2 miliona povređenih i preko 10 miliona raseljenih osoba rezultat su pet i po godina dugog rata u Siriji, koji je zamuzimanjem istočnog Alepa od strane provladnih snaga ušao u novu, potencijalno i poslednju fazu koja će završiti pobedom Bašara al Asada, a porazom mnogih pobunjeničkih grupa.
Takođe, i diplomatskim porazom zapadnih sila i arapskih država na čelu sa saudijskim režimom koje su godinama pomagale pobunjeničke grupe. Uzroke i početak ovog rata nemoguće je ograničiti na samo jedan faktor.
Zapadni mediji krivicu će uglavnom svaliti na Asadov autoritarni režim koji je 2000. nasledio svog oca Hafeza na čelu države. Iako su mnogi očekivali da će Bašar omekšati kruti režim svog pokojnog oca, to se nije dogodilo - zahtevi za demokratskim izborima tokom proleća 2001. u Damasku završili su hapšenjem najeksponiranijih vođa protesta i cela stvar se smirila.
Ali, nekoliko godina kasnije Bašar al Asad je odbio da učestvuje u američkoj invaziji na Irak, zbog čega se režim našao na meti Bušove administracije koja je počela da destabilizuje njegovu vladavinu finansiranjem različitih opozicionih grupa, poput Kurda i ekstremnijih frakcija sunita.
Do 2011. godine i Arapskog proleća Sirija je bila relativno stabilna autoritarna država, ali opterećena velikim klasnim razlikama u kojim su alaviti i bogatiji sunitski muslimani iz Alepa i Damaska dobro živeli, dok su uglavnom konzervativniji suniti živeli u velikom siromaštvu.
Uz to je država bila opterećena i velikim brojem izbeglica iz Iraka (preko milion za nekoliko godina) i visokom nezaposlenošću mladih.Napokon, na talasu protesta u drugim muslimanskim državama uz obalu Sredozemnog mora, neupitno ohrabrenih i često pomaganih od obaveštajnih agencija zapadnih sila, u Siriji je buknulo nezadovoljstvo protiv Asada pa su protesti protiv njegove vlasti počeli u martu 2011. godine, s prvim većim okupljanjem građana 15. marta u Damasku.
Ali, incident za koji se često piše da je zapalio prvu iskru dogodio se u gradu Dera, jednom od siromašnijih delova države, početkom kobne 2011. godine. Tada su 16-godišnji Mohamad i njegovih pet prijatelja na zid ispisali grafite koji pozivaju na svrgavanje Asada:
"Nismo rekli našim roditeljima jer smo znali da će nas to dovesti u nevolje", rekao je Mohamad za Rojters dve godine kasnije iz susednog Jordana.
"Tokom noći 22. februara neko je napisao na zid 'Nema predavanja, nema škole do kraja vladavine Bašara al Asada', dok je neko drugi napisao 'Odlazi, Bašar'. Ja sam počeo da pišem 'Tvoje vreme dolazi, Doktore' (što je tada bio popularni nadimak za predsednika Asada)", ispričao je dalje Mohamad.
Usred čina spazili su ih zaposleni u školi po kojoj su šarali, dečaci su pobegli ne samo s lica mesta, nego i od vlastitih porodica kako bi se sakrili.
Tokom narednih dana pet Mohamadovih prijatelja, svi između 13 i 15 godina, je uhapšeno s još desetak drugih mlađih protestanata. U pritvoru su ispitivani i mučeni zbog čega je sve više građana počelo da protestuje dok to nije preraslo u opštu pobunu protiv Asadove vlasti.
Na ulice su izašle i sigurnosne snage režima i tada su ubijene četiri osobe zbog čega su stvari eskalirale u siromašnom gradu i okolnim područjima. Uskoro su se protesti proširili i na ostale gradove širom zemlje.
Iako su u samom početku tražili niz reformi, povećanje ličnih i političkih sloboda, puštanje političkih zatvorenika i kraj korupcije (zbog čega su i mnogi izašli na ulice) to se početkom aprila pretvorilo u opšti zahtev da Asad odstupi s vlasti, a početkom juna u pokrajini Idlib, koju pobunjenici i danas drže, počeo je i prvi značajni oružani ustanak protiv vlasti.
Mnogi vojnici su odbijali su da pucaju na demontrantre, pa su prebegli na njihovu stranu, a 29. jula je sedam odbeglih ofcira iz sirijske vojske osnovalo Slobodnu sirijsku vojsku s ciljem da sruše režim. Obuhvaćeni kasnije raširenim terminom "umerene opozicije" zapadne sile videle su Slobodnu sirijsku vojsku kao ključnog saveznika i slale im velike količine oružja i druge pomoći.
Ali, kako su godine prolazile i sukob eskalirao u građanski rat koji je razorio Siriju, među opozicionim grupama prvo su se javili pa u nekim delovima i počeli da dominiraju džihadistički elementi poput nekadašnjeg ogranka al Kaide u Siriji i Iraku, al Nusre (koja je u međuvremenu postala samostalna teroristička organizacija pod nazivom Fatah al Šam). Usprkos tome, zapadne sile su dugo vremena slale oružje svim opozicionim grupama, čak i onim radikalnim.
Za pet i po godina odnos snaga se nekoliko puta promenio. Asad se neko vreme nalazio i pred gotovo sigurnim porazom, u 2014. u sukob se uključila i Islamska država s velikim ofanzivama na istoku podeljene i ratom rastrgane države, a važan faktor u ratu postali su i Kurdi pod čiju je kontrolu pao severoistočni deo države, što je zabrinulo obližnju Tursku.
Kad se u septembru 2015. uključila i Rusija, ratna plima je počela nepovratno da se okreće u korist Asada, a kontra rascepkanih pobunjeničkih grupa koje su istovremeno imale nedovoljnu podršku zapadnih sila (iako ne i Turske) da bi mogle da se odupru ojačanoj sirijskoj vojsci, Hezbolahu i ruskim snagama koje su snažno stale iza sirijskih vlasti.
(Jutarnji)
NAJKRVAVIJI BILANS SIRIJSKOG RATA: Ubijeno više od 14.700 dece za pet godina
(VIDEO) OSTALI SU SAMO DUHOVI: Sablasni snimci razrušenog sirijskog grada Homsa
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: ONI SU NAJČUVANIJI LJUDI NA PLANETI: Pogledajte čime se voze Putin i Obama!