GLUMAC RADOJE ČUPIĆ ZA KURIR: Maja Gojković je bila moja ljubav

Zabavljali smo se osamdesetih. Bila je najlepša, duhovita, zabavna... Tu vezu pamtim samo po najboljim stvarima

Radoje Čupić (59), prvak drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, trenutno je aktuelan zbog uloge u seriji „Ubice mog oca“, a u intervjuu za Kurir otkriva tajne sa snimanja, ali i detalje iz veze s Majom Gojković, koja je bila njegova velika ljubav.

Cela Srbija se pita ko je ubica Milice Despotović, a vi ste imali priliku da budete deo te ekipe.
- Zvali su me na brzinu, nisam imao to zadovoljstvo da pročitam ceo scenario. Čitao sam samo svoju scenu. Kada sam sad sreo Tiku Stanića, rekao sam mu da mi ne govori ništa, jer mi je toliko napeto i zanimljivo da moram sam da odgonetnem. Pravi je trilerski zaplet. Baš sam ponosan. Jako mi se dopada serija.

Na koju ulogu u svojoj matičnoj kući ste posebno ponosni?
- Najmilije su mi poslednje četiri role u predstavi „Duh koji hoda“, mada moram da izdvojim i Ćorkana iz „Na Drini ćuprija“. Njima se najradije vraćam.

Kada govorimo o Novom Sadu, manje je poznato da ste prvi dečko Maje Gojković. Mnogi pričaju o vašoj vojvođanskoj romansi. Da li ste ostali u kontaktu? Kako pamtite tu ljubav?
- (smeh) Bila je to prava mladalačka ljubav. Zabavljali smo se 1982-83. godine. Bilo je lepo i veselo dok je trajalo. Nedavno smo se videli na premijeri „Koštane“. Pozdravili smo se. Sad se ne družimo, prosto je otišao svako svojim putem, ali ostali smo dobri.

Priča se da je bila najlepša devojka u Novom Sadu?
- Jeste, bila je najlepša, duhovita, zabavna... Tu vezu pamtim samo po najboljim stvarima. Baš je bilo lepo zabavljanje.

Kako gledate na njen politički angažman?
- Ne delimo iste stavove. Svako ide svojim putem.

Uskoro ćemo vas gledati na RTS, u novom filmu Gorana Markovića „Slepi putnik na brodu ludaka“.
- Igram doktora Subotića, načelnika neuropsihijatrijske bolnice. On je imao ličnu tragediju jer mu je sin umro na rukama od tifusa. Pošto nije bio u stanju da vodi bolnicu, zamenio ga je Tika Stanić. Međutim, on uspeva da se povrati i uzme stvari u svoje ruke.

Interesantan je ambijent u kom ste snimali.
- Da, to je stara zgrada i divan muzej. Taj prostor smo uspeli da oživimo i da dočaramo ambijent i atmosferu Prvog svetskog rata u Beogradu. Prostor je autentičan.

Bavite se i režijom. Snimate film „Moj salaš“. Zašto vam je ovaj projekat toliko važan?
- Film je zapao u poteškoće. Ne bavim se sad tim projektom, stavio sam ga na čekanje. Možda sledeće godine. Film je priča o Vojvodini, o mom kraju. Pokušavam da nadiđem lokalno i dostignem univerzalno značenje, jer smatram da tako mogu da doprem do bilo kog gledaoca. To mi je vrlo važno. Sad ću napuniti 59 godina i bilo bi mi drago da se jedna priča koja je vredna predstavi širem gledalištu.