Smestio se u kolibu koju je još 1935. sagradio njegov pradeda na Sokolskim planinama, na nešto manje od 1.000 metara nadmorske visine
Poslednje četiri godine Radovan Popović iz sela Vrbić neprekidno živi u planini. I to možda i ne bi bilo čudno da je reč o nekoj starini, navikloj na surove uslove života ispod vedrog neba. Ali u pitanju je čovek u punoj snazi, star 36 godina, elektromehaničar po zanimanju.
Smestio se u kolibu koju je još 1935. sagradio njegov pradeda na Sokolskim planinama, kod Vujičić vode, na nešto manje od hiljadu metara nadmorske visine. Sredio je oronulu građevinu sa dve prostorije i sad tu živi, ima stado od 60 ovaca i deset hektara zemlje, o kojima sam brine.
Radio je svojevremeno u nekoliko preduzeća, ali čekanje na neredovnu platu i sve ostalo što prati taj život nisu mu odgovarali i odlučio se na nesvakidašnji korak.
- Radio sam ja u nekim firmama, u Vojvodini, od jutra do mraka. Spavao sam u hladnim sobama i čekao kada će se gazde smilovati da mi isplate zarađeni novac. Dok su moji drugari krenuli nizvodno, iz sela ka gradu, tražeći lepši i lakši život, ja sam odlučio da krenem težim putem. Uzvodno, uzbrdo ka Vujičić vodama i kolibi svog pradede. Nisam se pokajao jer sad živim od svog rada i u svojoj slobodi - priča Radovan.
U planinu je prvi put došao pre 18 leta, posle završene srednje škole, i imao je 19 ovaca. Nekoliko puta se vraćao u rodno selo, ali je 2012. odlučio da ostane u planini, na pradedovskom ognjištu, i više je nije napuštao.
- Svojoj kući u Vrbić nisam uopšte odlazio dve godine, a svaka tri meseca odem do Krupnja, gde pokupujem neophodne namirnice. Sad se spremam za zimu, kada ovde znaju da padnu veliki snegovi. Neće mi biti dosadno jer počinje sezona jagnjenja, koja traje dva meseca - kaže Radovan, koji godišnje ima oko 50 jagnjadi i kome u čuvanju stada pomaže pas Luna.
Kaže da uvek ima nešto da se radi, a ustaje pre šest sati jer je noć u planini duga, pa se dobro naspava. Dok krstari planinom, sretne ponekog zeca, lisicu ili divlju svinju, a prošle zime naišao je i na vuka, ali je svako otišao svojim putem.
(T. Ilić)