Danica Juričić Spasović, portparolka SDP-a, objavila je nedavno tekst na svom blogu upućen hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović a u kojem je osudila pozivanje na ubijanje Srba i upitala zbog čega se mladi Hrvati sve više okreću ustaškoj ideologiji.
Ona je nedavno pokrenula blog "Odvikavanje od pušenja", a već u drugom po redu postu pod naslovom "Ubij Srbina" izazvala je buru na društvenim mrežama.
Blog prenosimo u celosti sa manjim jezičkim izmenama.
"Nakon ovoga stvarno moram zapaliti. Jako to doživljavam i kad god to čujem trebam cigaretu da smirim revolt u meni. Anarhična strastvena duša traži da pišem o temama koje nisu primerene jednom solidnom građanskom liku koji je već prepušten božićnom ugođaju.
Zašto mi smeta skandiranje „Ubij Srbina“ i "Za dom spremni"? Nisam spremna za to. Na fudbalskom stadionu u Splitu digle su se i ruke u nacistički pozdrav. Opeklo me kao da me dotaknao žar cigarete. Igrali su Hajduk i Dinamo, a viču Srbima? Predsednica osuđuje huligane, a oseća se snažna potreba da javnost liši fašističkih uznemiravanja. Treba joj snage da to izgovori, one snage koju traži i rez kod pušenja – a s tim se može prekinuti samo naglo.
Ne može više s tim hladnim okom govoriti pred kamerama da na fudbalskim utakmicama slavimo zajedništvo i rodoljublje navijača. Ne može govoriti o huliganizmu, nego pojave mora nazvati pravim imenom, jer NDH nije bila huliganska tvorevina. Ovde huligani navijaju devijantno za svoj klub, ali povicima traže da nekoga ubiju. Podignutih ruku prizivaju nacizam. Trebala bi upitati šta se događa s tom našom decom da im crne majice s ustaškim znakovima postaju modni trend? Čini se da oni to puše. I zato je odvikavanje novih generacija od tog trovanja važno.
Uzimam telefon u ruke. Zvonila sam u Beogradu. Pa, neko mora i s ovima kojima pretimo da razgovara. S porodicom zagrebačkih Srba nikad se nisam rastala. (Javio se Rade.) Sećam se kad sam ih prvi put dugo nakon rata nazvala isto se javio stari Rade. Bilo mu je nekako neugodno što sam prva nazvala, bilo mu je i drago, priželjkivao je da već jednom neko od živih s druge strane nazove, ali bio je zapanjen, udaren, ošinut iznenađenjem da rat završava zapravo tako blago, telefonskim pozivom drage cure usred noći.
Nakon toga mi je, kao i sada, na telefon dao Dušana. Nas dvoje smo zajedno studirali dok Duško nije napustio Zagreb. Trgnula sam se na ton u njegovu govoru. Nije to više bio hrvatski, nije ni kajkao; uvo je sada lovilo naglasak koji pre nije imao; koristili smo različite reči za iste pojmove; ali sve ga razumem, i to da se prilagodio sredini u kojoj je već dugo živeo; govorio je «uopšte», «opština» i da je to među nama neka «hemija».
On se i večeras setio Tkalče i jednog zagrebačkog leta, i dok priča čujem to s onom muzikom kao iz filma „Bilo jednom u Americi“, kad je u toploj noći nosio sladoled koji se topio dok me tražio među brojnim šetačima; sladoled mu se slivao niz ruke, nije me našao, još pamti neuzvraćenu mladalačku ljubav. I ako hoću da mu kao Srbinu priredim nešto što ga može ubiti, dovoljna je ta slovenska seta kad mu kažem da ga volim.
Dobrodošli u moj roman…"
(E.P.K.)