Koliko god puta da si ponovio potez četkicom, ili odigrao određenu ulogu, ili pak izgovorio isti tekst, nikad ne znaš da li će na kraju rezultat biti isti, kaže glumac
Uliks Fehmiju, sin proslavljenih umetnika Bekima Fehmijua i Branke Petrić, koji već 23 godine živi u Americi, osim glumom, bavi se i proizvodnjom hleba.
Iako je uspešan preko Bare, često prihvata uloge u Srbiji, te je nedavno zaigrao i u hit seriji „Ubice mog oca“, gde se pojavljuje u ulozi sitnog dilera i narkomana Žike.
Uliks je bio jedan od prvih koji je pročitao scenario i odlučio se da igra narkomana, a pripremao se za ulogu tako što se dva meseca družio sa zavisnicima koji su na lečenju.
Intervju sa Fehmijuom uradila je ekipa Njuzvika u Njujorku.
Kako su ti se uopšte ruke našle u testu?
- Sve se to dešava 1991, ja još uvek igram predstave u Beogradu, snimam prve filmove, ali ipak odlučujem da prihvatim ponudu druga koji je otvarao pekaru jer sam morao da ispečem neki zanat.
Imaš li utisak da je pravljenje hleba tvoja životna odrednica?
- U pravljenju hleba postoji nešto što te čini skromnim i poniznim. Ova vrsta pekarstva kojom se mi bavimo vrlo je slična umetnosti. Koliko god puta da si ponovio potez četkicom, ili odigrao određenu ulogu, ili pak izgovorio isti tekst, nikad ne znaš da li će na kraju rezultat biti isti.
Da li si glumac ili pekar?
- I jedno i drugo. Odavno sam prestao da budem samo glumac, a samo pekar nikad nisam ni bio. Na isti način se ponašam kad pečem hleb ili radim na ulozi, kad produciram novi film ili otvaram novu pekaru.
Poslednja predstava koju si odigrao u Beogradu je „Romeo i Julija“, koja je izazvala kontroverzne reakcije.
- Onog trenutka kad su Miki Manojlović i njegov partner Jeton Neziraj uspeli da dobiju podršku države i da mržnju usmere u potpuno drugom pravcu i time naprave korak ka većoj toleranciji, taj projekat se morao podržati. Tu za mene prestaje svaka kontroverza.
Kako je bilo igrati na albanskom?
- Ja sam dobio mogućnost da igram na albanskom, i to u srpskom Narodnom pozorištu u Beogradu i u Narodnom pozorištu u Prištini. Moj otac tu sreću nije imao.
Da li misliš da je dug prema njemu barem malo namiren?
- Ne verujem u pluseve i minuse, ali verujem u nešto drugo. Kad na ovim našim prostorima ponovo počnu da se dešavaju neke dobre stvari i kad ljubavi bude bilo više nego mržnje, tada će on biti namiren.
Kako si doživeo Trampovu pobedu na izborima?
- Time što je Amerika izabrala Trampa, ona je rekla „da“ mogućnosti da se jednoj religioznoj ili etničkoj grupi ponovo stavi žuta traka. Ova kampanja za veliki broj Amerikanaca nije bila izbor kandidata u koga potpuno veruju, već za onog koji će imati manje negativan efekat na zemlju. Pravim paralelu s Jugoslavijom s početka devedesetih godina. Katastrofalne posledice nacionalističkih politika u regionu živimo i danas. Paralela između Srbije tih godina i Amerike danas jeste naglašen govor mržnje.
Da li su ti razlozi uticali na tvoju odluku da se preseliš u Ameriku?
- Kad sam 1993. otišao iz Srbije, imao sam 25 godina i još uvek sam bio klinac koji je imao iluziju da postoji negde neko mesto gde su različitosti u redu.
O ocu Bekimu
TRAŽIO APLAUZ ZA RECITACIJU NA ALBANSKOM
On je dva puta bio gost u Tirani. Jednom 1972, u najosetljivijem političkom trenutku, kad je Albanija bila potpuno izolovana od celog sveta, a sledeći put su ga zvali 2001. Izlazi na tu neku scenu. Sala puna i svi aplaudiraju. I on ih pita: „Zašto vi tapšete?!“ Tajac. Kaže: „Jeste li me nekad čuli da glumim na albanskom jeziku? Igrao sam na srpskom, romskom, engleskom, francuskom, italijanskom. Na maternjem jeziku nikad.“ I dalje tišina. I onda je izgovorio jednu pesmu na albanskom i nakon nje rekao: „Sad možete da tapšete.“
ŽELIMIR BOJOVIĆ