Grljenje i ljubljenje, suze, halucinacije, strah da će njihovo četvoro dece postati siročići, odustajanje, maženje u arktičkom snegu u očekivanju smrti, a onda- čudo.
Natalija Protodjakonova (45) i Nikolaj Kobrov (36) rođeni su u Sibiru, i pripadnici su Jukagir etničke zajednice. Naviknuti su na hladnoću i ekstremne temperature u Sibiru, ali ono za ono što im se desilo početkom meseca nisu mogli da se pripreme...
Na putu ka kući iz kupovine u gradu udaljenom 140 kilometara izgubili su saputnike, potom sve kupljene potrepštine, a na kraju su im se pokvarile motorne sanke. Bilo je minus 50, a zbog vetra se činilo da je 15 stepeni hladnije. Pokušavali su da dozovu porodicu i prijatelje, a onda im se i mobilni zamrznuo. Od tog trenutka kreće njihova krvava borba za preživljavanje.
"Napustili smo Nižejansk na troje motornih sanki. Mi smo bili na prvima. Sve vreme smo motrili na svetla iza nas, ali su ona odjednom nestala. Motor na našim sankama je prestao da radi i sve je postalo tiho. Nije bilo svetala ni zvuka ostalih vozila. Prvo smo proverili filter na motoru i dopunil gorivo, ali motor se nije pokrenuo. Dok smo pokušavali da utvrdimo šta se desilo, potrošili smo sve šibice. Zvali smo porodicu u Jukagiru da im kažemo da smo se izgubili. Tražili smo da nam pošalju druge sanke, da pođu prema nama, iako su nam veće šanse bile da će nas pronaći vozači na dvoje sanki koje su krenuli s nama. Bilo je jezivo hladno. Da smo bili u šumi, bilo bi drugačije i imali bismo barem nekakvu zaštitu, ali oko nas je bio samo sneg i led. Vozili smo se obalom Laptevskog mora. Bilo mi je jako hladno i osetila sam se zaista umornom. Samo sam želela da legnem i zaspim, ali mi muž nije dozvoljavao. I tako smo proveli prvu noć... hodali, hodali, hodali", priča Natalija.
Onda je, kako kaže, izašlo sunce.
"Pokušali smo ponovo da dozovemo porodicu da vidimo da li je neko krenuo po nas. Odlučili smo da i dalje idemo prema spasiocima iz sela i krenuli ka smeru iz kojeg smo mislil da će oni naići. U početku smo nešto i osećali. Bili smo gladni, žedni... A onda je postalo jezivo hladno i izgubili smo svaki osećaj, sve je bilo zamrznuto. Samo sam želela da legnem, ali muž mi nije dozvoljavao- gurao me je, prisiljavao da se krećem. Uzeo je sneg, otopio ga u ustima i naterao me da pijem vodu s njegovih usana. Zajedno smo plakali. Ali je nastavio da me tera da se krećem", priča ova junakinja.
SVAKAKVE ŽIVOTINJE SU ME UJEDALE: Australijanac preživeo dve nedelje izgubljen u malezijskoj džungli
"Pratila sam ga, iako u meni nije bilo ni trunke snage. Jedino što me je vuklo napred je misao da bi naša deca mogla da postanu siročići. Nakon celog dana na putu počeli smo da haluciniramo. Videli smo farove i čuli zvuk motora. Požuriili bismo prema motornim sankama i mahali rukama. Ali ništa nije bilo stvarno...", priča Natalija.
Ponovo je počela da pada noć.
"Nastavili smo da hodamo svesni da na ovim temperaturama ne možemo da preživimo ni narednu noć. Pao je mrak kada smo pronašli put, mos suprug ga je prepozna. Poželeli smo da pozoveo porodicu, ali je telefon bio zaleđen!, nastavlja.
"Prestali smo da verujemo da će nas spasioci naći. Više nije bilo ni suza, nismo imali snage da išta kažemo iscrpeli smo i poslednje atome snage, a onda je moj suprug rekao: To je to. Nije mogao da se kreće. Odlučili smo se na poslednji korak, da zajedno napustimo ovaj svet, onako kako smo i živeli. Pokrili smo se i odlučili da legnemo na sneg jedno pored drugog, licem uz lice i da zaspimo. Umotali smo glave i ramena i odjednom nam je bilo jako lepo, toliko toplo da budemo jedno uz drugo. Zatvorila sam oči i videla naše četvoro dece, čak sam im i čula glasove. Moj muž je bio uz mene i pomislila sam kako kraj i nije toliko strašan kakvim smo ga zamišljali", priča ova hrabra Sibirka koja se ne seća koliko je ovo mirno stanje trajalo.
"Mislila sam da sanjam kada sam videla lice mog brata Nikolaja. Tek kada smo stigli u Nižnejansk shvatila sam da je pravo čudo što smo oboje preživeli", kaže Natalija.
(Sajbiria tajms)