NJEGA SU SE I ZEMUNCI PLAŠILI: Priča o Marijanu Benešu čoveku od čelika, sa tragičnom sudbinom!
Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.
Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške... Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Bokser, najjači, vitez koji piše pesme i svira na flauti. Ubijen u pojam, izdan, prevaren.
Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda. Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.
Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.
Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić. Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu. Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.
Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo "luzeri". Naravno, u "pesme" ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka. Nakon 43 godine, "opasni momci" ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju... Neki uđu i u poneki rijaliti.
A svi ti "opasni momci" usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na "ferku". Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške... Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Pitali su ga, u Tuzli, da li je Bosanac ili i dalje Jugosloven. Rekao je "ono što sam uvek bio - mali Titov pionir".
- Pošten čovjek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a što sam mislio u to vrijeme mislim i danas - govori Beneš.
Beneš, simbol bivše države i njenog raspada. Bokser, najjači, vitez koji piše pesme i svira na flauti. Ubijen u pojam, izdan, prevaren.
Kad je počeo rat, dešavalo se da mu dođe ološ, stavi pištolj na glavu i pita ga "ko je sad jači, a?"
Kakva slika. Puzavci, ljigavci, ljudska žabokrečina dočekala je svojih pet minuta, pa je krenula da leči komplekse na višem genu, na boljem od sebe. Krmad, gomila krmadi, na lava.
- Rešavao sam to benešovski - otkriva Marijan. U prevodu, ko god je to uradio, dobio je štos u glavu, nemilosrdno i brzo. I potres mozga, slomljeno nešto, i sve što ide s tim. Pesnica šampiona uvek je brža od prsta ološa na obaraču.
Ovako kako je Marijan radio, tako će se i u našim životima desiti. Videćete.
Jer mora.