Na ovaj dan ljudi se, umesto uobičajenog oslovljavanja pri prvom susretu, pozdravljaju objavljujući rođenje Isusovo, položajnik donosi sreću domaćinstvu, a hrana se nudi divljim zverima i neprijateljima
1. Slama i česnica
Uoči slavlja, svaki dom se simbolično pretvara u onu vitlejemsku pećinu u kojoj se , u siromaštvu, rodio Isus Hristos
Uoči Božića pod u kući posipa se slamom, čime se dom pretvara u onu vitlejemsku pećinu u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj je slama bila prostrta da bi ležala stoka. U seoskim kućama slama na podu ostaje i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.
Pijukanje pilića
Slama se, pre nego što se unese, jedan krug obnosi oko kuće, a zanimljiv je i vrlo star običaj da tada neko od starijih oponaša kvocanje kvočke, dok deca idu za njim i pijuču. Veseli domaćin tada pred njih baca raznovrsno žito, tobože hraneći „svoje piliće“. Paganski koreni ovog običaja nejasni su (neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka, za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja), a među tumačenjima novije simbolike preovlađuje sledeće: kao što kvočka pod krila prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišćansku zajednicu i zagreje ljubavlju; a kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: „Ko je gladan neka dođe k meni i ja ću ga nahraniti, i ko je žedan neka dođe k meni da pije vode žive.“
Novac od zlata ili srebra
Za česnicu koja se na Božić mesi veruje se da je dobila takvo ime zato što se mesi za česti (u čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti, odnosno na onoliko delova, koliko u domu ima ukućana. Novac koji se u česnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rđa ne prianja, jer je to dar novorođenom Hristu.
U čast
Za česnicu koja se na Božić mesi veruje se da je dobila takvo ime zato što se mesi za česti (u čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti
2. Badnjak
Prema jednom predanju, pred Božić i rođenje novog boga stari Srbi su kip paganskog božanstva Badnja bacali u vatru
Jedno od predanja o poreklu badnjaka kaže da je kod starih Srba, još dok su bili mnogobošci, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Kad su primili hrišćanstvo, uoči dana kad se novi bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a u sećanje na taj čin običaj se ponavlja na svako Badnje veče.
Poreklo badnjaka je, ipak, mnogo starije. Još su Jevreji imali praznik Senica ili Šatora, koji je padao u jesen, kad su pravili senice, zaklone od lisnatih grana i pod tim senicama boravili sedam dana, u znak sećanja na putovanje jevrejskog naroda iz Egipta u obećanu zemlju. U hrišćanstvu, badnjak simbolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je Josif založio u hladnoj pećini kad se Hristos rodio.
Crkva badnjaku daje ovaj smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja.
Ranije na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u šumu i izabere mlado - obavezno cerovo! - drvo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i pozdravi ga: „Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan!“ Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče stavi u vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a nagoreli kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.
Između dva svetska rata običaj je bio da vojska i oficiri iz Topčidera donesu badnjak za dvor, a posle toga oficiri su išli u Oficirski dom, uzimali badnjake za svoje jedinice i odlazili u kasarne da slave Badnje veče. Sačuvan je samo jedan snimak ove ceremonije, i to iz 1940. godine.
Danas se u gradovima badnjak kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista.
Oficirsko slavlje
Između dva svetska rata običaj je bio da vojska i oficiri iz Topčidera donesu badnjak za dvor, a posle toga oficiri su išli u Oficirski dom, uzimali badnjake za svoje jedinice i odlazili u kasarne da slave Badnje veče. Sačuvan je samo jedan snimak ove ceremonije, i to iz 1940. godine
3. Položajnik
Ritualni gost prva je osoba koja uđe u kuću i dužnost mu je da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinima
Položajnik je ritualni gost, prva osoba koja uđe u kuću na dan Božića. Prva dužnost položajnika (negde ga zovu i „radovan“) jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Čim pređe prag (a pazi da to učini desnom nogom), položajnik prilazi šporetu i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice. Pri tome govori: „Ovoliko ovaca i novaca, trnaka i krmaka, konja i volova, krava i teladi, života i zdravlja, sreće i berićeta i svakog napretka, neka da Bog!“... ili nešto slično.
Posle mirbožanja (domaćin i položajnik prislanjaju obraz uz obraz i govore „Hristos se rodi!“ i „Vaistinu se rodi!“...) položajnik daruje ognjište, tj. na kraj ognjišta sa istočne strane stavi novac, malo posedi, popije (najčešće) vruću rakiju, pozdravi se i ode. Na odlasku i položajnik se daruje, čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem.
Za položajnika i džaranje vatre gornjim, pregorelim delom badnjaka veruje se da predstavljaju mudrace sa Istoka i njihovo gatanje po zvezdama, jer kao što su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, gatajući po varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu. Naš najpoznatiji etnolog Veselin Čajkanović smatrao je da je položajnik (polaženik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka - o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi i prilikom smrtnog slučaja.
Mitski predak
Etnolog Veselin Čajkanović smatrao je da je položajnik (polaženik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka
4. Drugi rituali i verovanja
Oko Velike Morave na Božić se umiva na sekiri, sa oštricom okrenutom naviše. Kad na Božić pada sneg, veruje se da će godina biti rodna
U naseljima oko Velike Morave je običaj da se na Božić ustaje rano i umiva na sekiri sa oštricom okrenutom naviše. Posle umivanja uzima se u usta pupoljak drena i guta s vinom. Umivanje na sekiri simboliše spiranje prljavštine i sasecanje greha, dren zdravlje, a vino krv Isusovu.
Badnja nedelja je nedelja pred Božić. Tih dana se ne šiša, ne brije i ne seku se nokti, da se ne bi „seklo“ zdravlje, a deca se ne tuku, da im se ne pojavljuju čirevi po telu.
Mirenje zavađenih
Lep se običaj pominje u Risnu: na Božić, u crkvi posle jutrenja svi se ljube jedan s drugim, i tako se tada izmire mnogi koji su i dugo vremena bili u zavadi.
U mnogim mestima se smatra da su dani između Božića i Bogojavljenja nekršteni dani, jer je Isus kršten tek na Bogojavljenje. Veruje se da se tih dana natprirodna bića - vampiri, karakondžule, nekrštenici i sotone - kreću noću i pakoste ljudima. Zato se ne sme ići noću na raskrsnice, groblja, pod mostove i vodenice, jer su to njihova staništa. U te dane, takođe, ne treba posle večeri i noću piti vodu.
Na Kosovu se kaže da karakondžula predveče zasedne na strehu iznad kućnih vrata, i tu čeka: čim ko iziđe napolje, odmah mu stavlja sač na glavu, uzjaše ga, pa ga istera iz dvorišta napolje i otera u kakvu reku, i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zariče, a onda ga pusti.
U aleksinačkom Pomoravlju veruje se da će dete, ako se rodi u nekrštene dane, snaći velika nesreća u životu. Ako pak neko umre tih dana, bodu ga iglom ili glogovim trnom da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.
U nekim mestima na Božić se nosi „vuku večera“: od svakog jela spremljenog u kući uzme se pomalo, pa se ostavi na raskršću, uz reči: „Eto, vuče, večeraj sad kod mene, i nemoj više nikako...“ Sličan običaj je i na Kosovu: mnogi na Badnje veče iznesu sofru pred kuću i na nju stave sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu da dozivaju na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu, govoreći: „Vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi, i svi koji nama zlo mislite, dođite na večeru... Ako sada ne dođete na večeru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na večeru ni po večeri, jer ćete biti pišman!“
Da sve ide od ruke
Kad na Božić pada sneg, veruje se da će godina biti rodna. Ne valja ni zbog ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine, da na Božić bude jugovina ili kiša.
Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti svaki rad. Tada se ženska deca uče da pletu, projašu se konji ili se započne drugi posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.
Što se Nove godine tiče, veruje se da će godina biti rodna ako na Novu godinu pada sneg ili bude oblačno. Na Kosovu se smatralo da ako devojka ne može da se uda, treba uoči Nove godine da prenoći u tuđoj kući, pa će odmah biti isprošena. U Negotinskoj Krajini, opet, veruju da se za Novu godinu ne treba svađati, jer će posvađane cele godine terati baksuz, a ljudi najviše strahuju da ih na taj dan neko ne prevari, jer će ih cele godine varati... Veruje se da izjutra na Novu godinu treba piti vino našte srca, da bi se dobila nova krv.
Sofra za zveri i neprijatelje
Na Kosovu mnogi na Badnje veče iznesu sofru pred kuću i na nju stave sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu da dozivaju na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu
5. Stari običaji u Vukovim spisima
Kad sednu za ručak, ljudi se mole Bogu držeći po voštanu sveću u rukama, a onda se mirbožaju, tj. izljube se
Nekad se na Božić, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božićne pesme. Jedna od najpopularnijih bila je: „U Božića tri nožića/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Jedan siječe pijecivicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Drugi siječe gibanicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Treći riježe čijesnicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. „
Vuk Stefanović Karadžić je u „Rječniku“ opisao kako Srbi slave Božić:
„Kad se poodjutari, pošto namire stoku, onda sjedu za ručak, ali prije izbace nekolike puške pa se iskupe oko sofre, te se mole Bogu (držeći svako po jednu voštanu sveću u rukama) i mirbožaju se, tj. izljube se svi redom govoreći: ‚Mir božji! Ristos se rodi, vaistinu rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu roždenstvu.‘ Po tom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u čanku te ondje malo pogore, pa ih zrače onim žitom. Ono žito daju poslije žene kokošima da nose jaja.
Kad počnu ručati neki najpre okuse sira, neki pečenice itd., ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrućice. Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mesto čaršava ili po čaršavu) i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikome ne ide u kuću osim položajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoče i pijuče, ostavi domaćica ponešto, pa kad nasaćuje kokoši, pod svaku metne pomalo.“
Piše: Momčilo Petrović