7 PRIČA O ZABLUDAMA NAŠE ISTORIJE Rado ide Srbin u vojnike: Pevuckanje pančevačkog prote

Pojedini događaji iz prošlosti pretvoreni su u mitove, pa mnogi i ne znaju šta je istina

Vasa Živković napisao je čuvenu pesmu, koja se često citira kao rodoljubiva, ali su njeni završni stihovi zaboravljeni

Često se s ponosom citira naslov pesme „Rado ide Srbin u vojnike“ jer se veruje da slavi želju za slobodom i junaštvo srpskog naroda. Da li je tako?

Vasa Živković (1819-1891) poticao je iz ugledne svešteničke porodice, gde se negovala lepa kultura i široko obrazovanje. Studirao je pravne nauke u Pešti, ali je na kraju ipak u Vršcu završio bogosloviju. Od 1846. godine postaje pančevački paroh.

Tuga udovca

Savremenici kažu da je bio pošten, vredan, darovit, odličan govornik, zdrav, lep i gospodstven čovek, ljubazan, galantan i elegantan, vrlo obrazovan i ugledan. Ali u porodičnom životu nije bio srećan. Supruga Anka dugo je bolovala i umrla od tuberkuloze, a sa sinom je bio duboko nesrećan i odrekao ga se.

Prvu pesmu napisao je u 19. godini i tokom mladosti se bavio poezijom. Porodične neprilike na duže vreme odvojile su ga od pisanja, te je opet propevao tek kad se kao udovac zagledao u udovicu Jelenu Matić. Međutim, ona je izabrala drugog. Prota ih je venčao i zarekao se da više nijednu pesmu neće napisati. Posvetio se prosvetnom, kulturnom i političkom radu, boreći se za nacionalna prava svog naroda u Austrougarskoj, bez želje za slavom i priznanjem. U pančevačkoj gimnaziji predavao je veronauku i srpski jezik, a među đacima su mu bili i Mihajlo Pupin i slikar Uroš Predić.

Za sobom je ostavio mnogo rodoljubivih, ali i nežnih ljubavnih pesama. Dosta su hvaljene, ali je on odbijao svako priznanje sebi kao pesniku jer mu poezija nije bila životni poziv. Skromno je govorio za sebe da je samo spontano i jednostavno „pevuckao kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo“.

Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno do Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme „Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.

Njen originalni naslov je „Graničarska pesma“, a stihovi su sledeći:

„Rado ide Srbin u vojnike, / Gde zelene bere lovorike / Borba njemu zabava je draga / Još milije: sakrušiti vraga. /
Jer puščani prah, / Ne zadaje njemu strah. / Njega na boj mati / I nevesta prati. / Otac želi sedi / Da vraga pobjedi.“

Kad zaželi svetli car...

Pesma je poduža, a poslednja dva stiha glase: „Kad zaželi svetli car / U smrt skače graničar“, jer se pesma odnosila na Srbe koji su služili austrijskog cara braneći južnu granicu Austrije od Turaka. Njen prvobitni naziv bio je „Graničarska pesma“.

Muziku je komponovao Josif Runjanin, ali je za njenu popularnost najzaslužniji Nikola Đurković, upravnik, reditelj, glumac, pevač i kompozitor u Pančevačkom pozorištu, nastavnik muzike na dvoru Mihaila Obrenovića. On je pesmu priredio za muški hor i kao takvu je postavio na scenu svog pozorišta 1844. godine, da bi odatle sišla u narod.