Izbeglice koji žive u napuštenom skladištu kod Autobuske stanice su žedni, gladni i očajni. Pomozite im, ako možete! U želji da pomognemo umornim i izgladnelim migrantima, obišli smo mesto na kojem oni žive najmanje 4 meseca - skladište kod Autobuske stanice.
Kad smo se približili mestu na kojem migranti provede po ceo dan i noć, videli smo da su izlazili iz skladišta veoma nervozni i razdražljivi. Njihov pogled mi je sve govorio, a u njemu se mogao videti očaj, tuga, ali i bes.
Počela sam da snimam uvodni deo priče i migranti su već počeli da dolaze do mene i da me okružuju. Gledali su u kese s hranom i termose sa čajevima koje smo im doneli kako bi im bar malo pomogli u velikoj muci u kojoj se trenutno nalaze.
Popeli smo se kod ulaza u skladište iz kojeg je dopirao gust dim, a oni su počeli masovno da izlaze. Sa smeškom na licu, pitala sam ih da li su gladni, a par njih mi je odgovorilo potvrdno. Krenula sam da vadim kese s hranom, ali je onda usledilo nešto što me je, iskrena da budem, uplašilo. Ipak, pogled u njihovim očima mi je rekao sve.
U trenutku se stvorilo njih dvadsetak.
Snimatelj i fotograf su se izmakli kako bi uhvatili kadar, a ja sam se našla u centru veoma neprijatne situacije. Migranti su počeli da mi otimaju kese, da me guraju i da se međusobno tuku. Nakon što su me odgurnuli do zida, usplela sam da se provučem i pobegnem iz rulje.
Ono malo kesa što mi je ostalo, sam mahinalno bacila na pod, a oni su nastavili svoju borbu. Oni su izgladneli, očajni, smrznuti i njima trenutno vlada nagon, što nije čudno jer su uslovi u kojima oni borave, u najmanju ruku nehumani.
Zbog svega toga, niko normalan ovim ljudima ne može da zameri ništa. Mi svakako nismo. Pomozite im, ako ste u mogućnosti!