Srbija odvaja nešto para za bivše Miloševićeve ratnike, ali ne želi ni da ih vidi ni da ih čuje. Četvrt veka muče se za svaku sitnicu, od gumice na štakama do zamene proteza. Boje se da im ne oduzmu i ono malo što imaju, boje se i svoje invalidske senke
Mobilisani, regrutovani, kao mladići poslati na ratišta, odakle su se vratili kao invalidi, nemaju svoj dan veterana, orden, spomenik, nikakvo nacionalno priznanje. Tri priče o njima iste su za desetine hiljada povređenih i više od pola miliona nevidljivih. Zarđala kašika namenjena je njima...
Ovako odbijeni, kao ja, najčešće prođu oni koji žele da pišu šta se dešava sa srpskim veteranima i invalidima iz građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Nije gospodin M. jedini koji je pristao da govori pa su ga „predomislili“. Zamišljam ga, priča supruzi kako će raspaliti po ministru Vulinu, što mi je i najavio. Njoj je, naravno, kao i njemu, život promenjen pre više od dve decenije, otkako gura njegova invalidska kolica, i nije joj do teranja pravde. Boji se da ne izgube i ono što imaju, novac za njegovih 80 odsto invaliditeta. Zna ona gde živi, da je u pripremi novi zakon o pravima bivših boraca i da lako može da se desi da onaj ko „laje“ na „zakonski“ način izgubi mnogo. A načina ima milion. Mere štednje stići će i do ovih ljudi, biće revizija, novih lekarskih pregleda, prebacivanja u niže kategorije invaliditeta, da se i od njih otkine i stavi u budžet. Zato su se povukli, uplašeni i od svoje invalidske senke.
Naime, srpski vojni invalid nije običan ratni vojni invalid. On je Miloševićev ratnik. Za Miloševićeve ratnike nema počasti, ordenja, spomenika i nacionalnih priznanja. Milioni evra za jedan kilometar Koridora 10 važniji su od svih izgubljenih ruku i nogu. Nema više ni štrajkova, odustali su, iako su mobilisani i regrutovani kao u svakoj drugoj zemlji na svetu.
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS