Kad je nabujala Drina 2010. odnela drvenu brvnaru sa hridi nasred reke kroz Bajinu Baštu, njen tvorac ju je, prkoseći vodi čiju je ćud odlično znao, obnovio sedmi put. Ispostavilo se i poslednji.
Milija Mandić zvani Gljiva, graditelj turističke atrakcije i neizostavnog motiva sa svih bajinobaštanskih razglednica, preminuo je u petak, iznenada, u 65. godini.
- Dan pre sedeo je kod mene, pričali smo, o čemu drugom, o Drini, i kućici na steni. Mnogo je voleo reku. Sutradan su mi javili da je preminuo - žali Miliju njegov prijatelj Rade Savić.
Istorija kućice, koju su mnogi prirodnjački i turistički časopisi svrstavali među najneobičnije građevine, počela je 1968. Za grupu dečaka iz Bajine Bašte, među njima i Miliji, kameno ostvrce bilo je isuviše oštro da bi se na njemu moglo predahnuti posle plivanja drinskim virovima. Sa desne obale preneli su daske od srušene šupe - neke položili da mogu da ispruže nogu, neke uspravili da se zaštite od sunca. Naredne godine bujica je odnela daske.
Istog leta Milija, tada 17-godišnjak, i društvo su napravili kućicu. Čamcima i kajacima prevozili su lakše elemente a one veće spuštali su u reku kilometrima uzvodno, pa ih hvatali kod stene.
Za pet decenija Drina je sedam puta rušila kućicu i svaki put je ponovo pravljena - zahvaljujući Mandićevom entuzijazmu.
- Pomogao sam mu da podigne prvu kućicu, posle su to preuzeli mlađi. Družilo se i pevalo na toj kućici, mladići su dovodili devojke, posle su počeli i turisti da dolaze - seća se Rade Savić.
Milija je bio osnivač Kajakaškog i ronilačkog kluba "Drina".
- Mislim da ni sam nije znao koliko je davljenika spasao i koliko je tela izvukao iz vode. U petak ga je drugar, ronilac, čekao na Perućcu da izvuku neke bove. Milija prvi put nije došao tamo gde je obećao - nastavlja Savić.
Govorio je Milija, pričaju Bajinobaštani, da je kućica i svačija i ničija. Iznad svega voleo je gore sa obale da gleda kajakaše kako prevoze turiste do njegovog čega. Pričao je da mu je drago što je hrid i na njoj kućica nasred reke, baš u brzacima koji Drinu "polove" na "našu i bosansku stranu", i što kućica spaja Srbe razdvojene vodom.
Mandić je bio komandir jedinice za spasavanje na vodi i pod vodom, priča njegov naslednik Željko Ilić.
- Radio je kao autolimar u "Raketi", ali se nije odvajao od vode kad je imao vremena. Vodio je ronilački i kajakaški klub, posle je preuzeo jedinicu za spasavanje, koju, posle njegovog penzionisanja, vodim ja. Imali smo bezbroj intervencija - na Uvačkom, Zlatarskom, Ribničkom jezeru, na Drini, mesec dana je proveo na Tisi kada se autobus survao sa Žabaljskog mosta. Na Tari, na Zaovinama, napravio je svoj kamp, željan da se u starosti posveti turizmu. Još nekoliko sitnica mu je nedostajalo da završi objekat i dosanja još jedan san, nije mu se dalo - priča Ilić.
(Blic/Vladimir Lojanica)