Ruske i turske vazduhoplovne snage su 18. januara pokrenule zajedničku vazdušnu vojnu operaciju protiv Islamske države (IS) u gradu al-Bab severoistočno od Alepa, jednog od poslednjih uporišta džihadista u blizini turske granice.
Ovo je prvi put da su vazdušne snage Rusije i Turske angažovane u zajedničkoj operaciji, a napadi su izvedeni uz saglasnost sirijske vlade.
Ruske vazdušne snage su činile četiri aviona Su-24ms, četiri Su-25 i jedan bombarder Su-34, a u napadu je učestvovalo osam turskih borbenih aviona - četiri F-16 i četiri F-4s. Ova akcija je preduzeta dan nakon što je američka vojska 17. januara saopštila da je izvršila vazdušne napade radi podrške turskoj ofanzivi na Al-Bab, uporište Islamske države.
Akcija je izvedena posle žalbi Turske da Vašington ne čini dovoljno da podrži njihovu kopnenu ofanzivu. Kao odgovor, pukovnik Džon Dorian, portparol vojne koalicije koje predvode SAD, je nabrojao četiri napada u poslednjih nekoliko dana na, kako je rekao, “ciljeve džihadista koji su u interesu obe zemlje".
Ako je to tako, onda je ovo bio prvi put da su i Rusija i SAD izvršili udare na zajednički cilj - na jedinice džihadista raspoređene u Al-Babu.
Savez između Rusije i Turske je od nedavno sve jači, pogotovo pošto su dve zemlje krajem decembra ugovorile primirje u Siriji, da bi zajedno pripremili mirovne pregovore u Astani, u Kazahstanu 23. januara.
Ali, savez se ne ograničava samo na Siriju. Turski predsednik Tajip Erdogan je najavio da Turska razmišlja o pristupanju Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), odustajući od napora da postane član EU. Pristupanje Turske ŠOS-u bi bila prekretnica, jer bi se time ŠOS zbližio za Savetom za saradnju turskofonskih država - organizacijom koju čine Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan i Turska. Ova međunarodna organizacija takođe funkcioniše kao krovno telo za sve druge mehanizme panturske saradnje poput Parlamentarne skupštine turskog govornog područja, Međunarodnog udruženje turske kulture (TURKSOI), i Tursku akademije.
Turska je u pregovorima sa Rusijom o kupovini odbrambenog sistema S-400, i retko ko osim Moskve može Ankari da da bolju ponudu. Opšte je uverenje da je S-400 najbolji odbrambeni pritivvazdušni sistem na svetu, a uz pomoć Rusije Turska mogla da pokrene proizvodnju na sopstvenom tlu, i u velikoj meri poboljša svoju industrijsku bazu.
Ankara takođe želi nabavku elektronskih sistema, municije i raketne tehnologije. General Hulusi Akar, načelnik Generalštaba turskih oružanih snaga je prošlog novembra posetio Rusiju gde je razgovarao o vojnoj saradnji.
Tokom 9. samita u Sankt Peterburgu, u avgustu prošle godine, Rusija i Turska su potpisale deklaraciju o partnerstvu u oblasti odbrambene industrije. Strane su se takođe složile da formiraju zajednički vojni i obaveštajni mehanizam radi koordinacije svojih aktivnosti na Bliskom istoku.
Prema rečima turskog ministra odbrane Fikri Isika, Turska će učiniti sve što je potrebno za saradnju sa Rusijom u Siriji. On je rekao da se "otvorila nova stranica" u istoriji odbrambene saradnje sa Rusijom. Evakuacija opozicionih grupa u Alepu je rezultat rusko-turske saradnje, a blizak vojni dijalog Ankare sa Moskvom je posebno važan za oslobođenje strateških gradova kao što su Jarblus i Dabik.
Turska je izgleda odustala od ranije proglašenog cilja uklanjanja sirijskog predsednika sa vlasti, a Ankara je davala izjave o mogućnosti normalizacije odnosa sa trenutnom sirijskom vladom.
Posle samita u Sankt Petersburgu, ruski i turski lideri su se još dva puta sastali licem u lice i mnogo puta telefonom razgovarali o situaciji u Siriji. Predsednik Putin je posetio u Tursku u oktobru 2016. što je bilo od posebne važnosti jer je potpisan sporazum o izgradnji gasovoda Turski tok. Turski premijer Jildirim je posetio Moskvu u decembru 2016. a treba napomenuti da je Rusija bila prva zemlja koju je turski predsednik posetio posle neuspelog puča.
Turska je ključna strana u predstojećim razgovorima u Astani koji počinju 23. januara - a ovaj skup je 20. decembra podržao i predsednik Asad. Rusija, Turska i Iran su usvojili Moskovsku deklaraciju o neposrednim koracima za rešavanje krize u Siriji. Tri zemlje su se složile da preuzmu ulogu garanta mirovnog procesa, uz očuvanje teritorijalnog integriteta Sirije i širenja prekida neprijateljstava u svim delovima zemlje.
Moskovski proces je veoma važan jer je to prvi put da su se Turska, Rusija i Iran okupili na nezavisnoj platformi i udružili zajedničke napore radi rešavanja sirijske krize. Rusija, Turska i Iran su sada vodeći akteri koji utiču na događaje u Siriji.
Vojna koalicija koju predvode SAD nije uspela da ostvari nikakve značajne dobitke u bitkama za oslobođenje Mosula i Rake od militanata Islamske države.Sve nade u vezi saradnje sa SAD su se pokazale uzaludne, a nikakav rezultat do sada nije postignut u okviru Međunarodne grupe za podršku Siriji pod okvirom UN.
Nema sumnje, da će, pre ili kasnije, Islamska država biti proterana iz Sirije. Rusija i Turska će se tada suočiti sa pitanjem šta dalje. Zajedno sa Iranom, ove dve nacije će voditi proces upravljanja mirom. To bi mogao da bude početak formiranja šireg saveza za borbu protiv globalnog terorizma van granica Sirije, i obuhvati i druge oblasti saradnje sa drugim akterima.
Formiranje saveza između Rusije i Turske je postao vidljiv trend, i ove dve velike nacije, od kojih je jedna član NATO-a, su postale drugovi po oružju. Ovo je promena koja je pre izvesnog vremena bila nezamisliva.
(Peter Korzun/Strategic culture foundation - priredio Mladen Đorđević)