Čuveni pedagog i reditelj seća se svojih ratnih pustolovina, kako mu je Arkan polomio prst, zašto je morao da sarađuje s vojnom kontraobaveštajnom službom i zbog čega se ne plaši smrti
„Jesi ti čuča za nekog ko se zove Arkan?“, pitao sam moju Biljanu kad sam se vratio iz Tenje. Kaže mi Mika Aleksić, Čuburac, koji se čak i u mejlu potpisao kao Mika Čuburac i koji zna mnoge ljude na raznim društvenim lestvicama, prošpartao je život uzduž i popreko. U njegovoj kući su bivali najraznovrsniji likovi: od profesora univerziteta do ljudi čije je zanimanje bilo - gradske legende...
Zahvaljujući poslu upoznao je skoro sve ovdašnje umetnike, boeme, posvećenike. Učestvujući i organizujući mnoge humanitarne akcije duboko je ušao među narod. Ali nije znao ko je Arkan.
„Biljana mi je objasnila kako je on držao neku diskoteku. Ako iko zna mnogo ljudi u Beogradu, taj sam, ne samo zbog godina nego zbog načina života, živeo sam na ulici. Ali nisam čuo za Arkana. Možda i jesam, ali sam verovatno to izbrisao. Nije to bilo polje mog interesovanja.
Prijatelji su me tog dana odvezli u Novi Sad. Odatle se vozila neka humanitarna pomoć u selo kod Osijeka, Tenju. Išlo se džipovima.
Tada sam ušao u Arkanov džip, on je vozio, pozadi su bila neka dva naoružana momka. Prošli smo Novi Sad i krenuli ka Osijeku, raznim seoskim putevima. Nijednu reč nisam progovorio, čak se nisam ni predstavio.
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: 17 godina od smrti Željka Ražnatovića Arkana