Bila je Nemica u bivšoj Jugoslaviji, u doba kad je njen narod po prezimenu krenuo u osvajanje njene zemlje, u kojoj je rođena i odrasla, koju je volela i poštovala, i njenog naroda, s kojim je živela, smejala se i plakala
Julijana Selgrad, rođena Štajc, poslednje reči na samsrti prošaptala je na nemačkom.
Mi, njeni unuci, nismo razumeli ništa, ćerke Ljiljana i Marija verovatno jesu, ali se o tome nikada nije pričalo. Zapravo, nije ni bilo važno šta je tačno rekla, bilo je bolno što je čak i tada, opraštajući se od života, rečenicu započela na srpskom, glasno i jasno, a onda završila na nemačkom, gušeći glas, pretvarajući ga u jedva čujno treperenje, kao da to ne treba ni ona sama da čuje.
Nekada je nama, njenim unucima to bilo smešno, zadirkivali smo je i imitirali kako usred rečenice, kad ubaci nemačku reč, obavezno šapne, i to s nekom grimasom zastrašenog ili postiđenog deteta, a onda najnormalnije nastavi da priča. Sada nije bilo smešno. Osetili smo tu oporost straha i stida koju je ona, grešnica, vukla sa sobom celog života, a onda je ponela i u grob.
A njen greh je - bila je Nemica u bivšoj Jugoslaviji, u doba kad je „njen narod“ po prezimenu krenuo u osvajanje „njene zemlje“, u kojoj je rođena i odrasla, koju je volela i poštovala, i „njenog naroda“, s kojim je živela, smejala se i plakala ne razmišljajući kako se ko preziva.
CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS