Kako je Sveti Sava u NARODNOM PREDANJU dokazao da je pravda UVEK u Božjoj ruci
Sveti Sava je školska slava, koja pada 27. januara. Bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Ovo su predanja o njemu:
Sveti Sava putujući dođe u jedo selo, gde je, po svome običaju, poučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći:
“Vala, ove godine biće velika nerodica, – rodiće, ama će gràd sve satrti.” I Sveti Sava ode dalje.
Sad neki seljaci stanu razmišljati u sebi: “Kad nam svetitelj reče, da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde viđeti, a ono sjemena nek nam se bar u nevolji nađe.”
A drugi će opet: “Božja je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati k’a i prošle, pa što Bog da”.
I zaista te godine pade veliki grad i satra mnoge usjeve. Oni, koji su bili zasijali k’a i dotle, – bogme, grad satr’o veliki dio, ali ovdje malo, ondje malo, ele, oni saberu toliko, da se mogu prehraniti dok stasa novi rod. A onima, što nijesu ništa zasijali, teklo nešto stare hrane, al’ ne doteklo; te tako ostaše bez igdje išta. U tom naiđe Sveti Sava, pa kad saznade šta su ovi uradili, reći će im: “Ama braćo, ako sam vam kazao, da će biti grada, nijesam vam kazao da ne radite, jer je opet sve u božjoj ruci.
– Radi, pa ćeš imati!”
Savine verige
Kad su prenijeli ćivot Svetoga Save u manastir Milicu, narod je dolazio sa sviju strana da celiva ćivot i dariva ga. Ko god je to činio pošla mu je svaka sreća i napredak u svemu i svačemu.
Tako dođe i jedan siromašak manastiru, pa ne imajući čime darivati ćivot, skine sa sebe svoje dronjave haljine i zamota u njih jedne čađave verige koje je ponio iz svoje kolibe, pa to priloži na ćivot Svetog Save.
Kad poslije njega dođu u manastir bogataši, banovi i kneževi, začudiše se kad vide siromaškov dar. Jedan od njih srdito reče, da razmotaju te dronjke i vide šta je u njima. Kad viđeše šta je, odmah narede da se i dronjci i verige izbace pred manastir.
Čim su to učinili, a ćivot svetiteljev zatrepti i svijeće se po crkvi sve potrnu. Sjeti se narod šta je, pa brže bolje unesu one dronjke i u njima verige i metnu ih na staro mjesto. Pošto se svrši služba, narod povrvi iz crkve, ali nuto čuda: niko ne more da izađe!
Najposlije progovori nešto iz kubeta:
“Niko neće izići dok se ne cjeluju i ne daruju verige Svetoga Save!” Narod poleti ćivotu i moleći se Bogu i Svetome Savi pobožno pristupi, cjeluje verige i dariva ih. Čim su to učinili, mogli su izići iz crkve. To se rašču svuda, i od tada ostane da se svetkuju verige Svetoga Save.
Projekat Rastko