HEROJ: Paralizovan, sa svega dva prsta, stvara umetnost!
Milutin Perić nije dozvolio da ga invaliditet baci u apatiju, naprotiv, on se rukotvorinama bori za radost i egzistenciju
Kad se probudio iz kome posle teške saobraćajne nesreće pre tri decenije, ovaj nekadašnji radnik obezbeđenja i pasionirani lovac postao je svestan da je njegov dotadašnji život prošlost.
- Pitam lekare zašto ne osećam ruke i noge, a oni ćute i izbegavaju da me pogledaju u oči. Sve mi je bilo jasno. Neprijatnu tišinu prekinuo sam rečima da mislim da je pravi trenutak da naučim da vezem goblene - priča kroz smeh ovaj neobični Šapčanin.
Čivijaški duh nije mu dozvolio da potone u očaj. Milutin, doduše, nije naučio da veze, ali mu je zato dom pun tabakera, kućica, vodenica, topova, minijaturnih kazana za rakiju, dekorativnih flaša i drugih sitnica napravljenih od palidrvaca i komadića šperploče.
- Dok sam bio na rehabilitaciji, moji cimeri su tonuli u depresiju zbog svog invaliditeta, a ja sam bio zbunjen. Jednog dana gledam kroz prozor i vidim ljude kako se šetaju. Prvi put sam tada zaplakao. Onda se setim da imam četiri male ćerke, moram da krenem dalje. Tada sam se bacio na rukotvorine, a supruga Rosa me je od početka podržavala - priča Milutin.
Tokom tri decenije ni sam ne zna koliko je minijatura napravio. Većinu je poklonio rodbini i prijateljima, a mnogi predmeti iz njegove radionice završili su i u inostranstvu.
- Posao je pipav, ali nije mi teško, jer imam strpljenja. Uvučem u stegu komad drveta, a testeru prihvatim sa ova dva pokretna prsta. Levu šaku proturim kroz testeru, pa polako vučem i seckam. A palidrvca nabodem na nožić za drvorez i lepim ih na pripremljenu podlogu. Za ovu crkvu trebalo mi je dva i po meseca da je uradim, a potrošio sam 270 kutija šibica, odnosno 13.500 drvaca. Fizikalna terapija mi je pomogla da mogu da podižem ruke, što je velika stvar, posebno za ovaj posao - objašnjava Milutin.
U snovima uvek hoda
KRENEM POLAKO, DA NE PADNEM
Milutin Perić kaže da mu invaliditet nije ništa uskratio. I dalje ide na slavlja, svrati ponekad u kafanu sa društvom, skoro sve je kao i pre osim u snovima:
- Sanjam tako, sedim u kolicima i poželim da ustanem da malo protegnem noge. Krenem polako da ne padnem ili da mi neki pršljen ne kvrcne da ne izgubim i ova dva prsta. Dok koračam sve dalje od kolica, srce tuče, čini mi se da će da iskoči od sreće. A onda se probudim... Ipak, ako posle svega nešto može da me iznervira, to su ljudi koji misle da je njihova muka najveća.
TATJANA CVEJIĆ