Opozicija skoro da i ne postoji. Svi bi da se kandiduju, a ne mogu da izaberu jednog, što ide u prilog poziciji. Partije na vlasti samo će odbraniti stečene privilegije
Petar Božović već desetak godina ne može da ode na Kosovo, ali će konačno ovog proleća publika moći da uživa u njegovim sjajnim predstavama i večerima na kojima govori poeziju i stihove Petra Petrovića Njegoša.
Bard srpskog glumišta trenutno je u Crnoj Gori, a naš razgovor veoma brzo s terena kulture prelazi na teme predsedničkih izbora, ponašanja opozicije, napete situacije na Kosovu... - Problem Kosova nastao još 1945. godine - kaže nam na početku proslavljeni glumac i nastavlja: - Trebalo je tada samo ukinuti zabranu o povratku izbeglica Srba i Crnogoraca. Odluku o tome nije potpisao ni Tito, a ni Kardelj, već srpska ruka za vreme okupacije. Odatle datira uzrok, a i danas imamo teške posledice jedne takve nepromišljene odluke.
Da li smo ga zauvek izgubili? - Dugo vremena ćemo ga gubiti, dok se ne pojavi Njegoš i opet ne izgovori: „O, Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom udario“.
Kako da branimo Srbe koji žive dole? - Ne treba da ih partijski delimo. Dole se oseća veliki uticaj pojedinih partija. Oni moraju da budu Srbi i pravoslavci. Moramo da im idemo češće u posetu s kulturnim i drugim programima. Nameravam da organizujem jednu humanitarnu akciju i gostovanja u Mitrovici i Leposaviću kad budu lepši dani. Nije mi bilo to omogućeno 10 godina. Posrednici su sasvim sumnjivi ljudi, a nameravao sam da celokupan prihod poklonim nekoj porodici. Insistiram na tome i uspeću.
Proleće u Srbiji će obeležiti predsednički izbori. Opozicija već ima četiri kandidata... Da li im je to pametno? - Opozicija skoro da i ne postoji u Srbiji. Oni bi svi da se kandiduju, a ne mogu da izaberu jednog kandidata, što ide u prilog poziciji. Partije na vlasti samo će odbraniti stečene privilegije. Nove ideje nema, a nije se rodila iz ove muke. Vučić će nakon izbora postati samo još jači.
Vladajući SNS još nije odlučio hoće li podržati aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića i sve je izvesnije da će kandidat biti Aleksandar Vučić. Kako na to gledate? - Vučić ide na izbore da pobedi. Nikolić je dosad bio samo jedna predsednička figura i nije dovljno koristio ovlašćenja koje mu je to mesto pružalo. Ostavio je na mene mlak utisak. Iz drugih partija bi njegovu kandidaturu mogli da iskoriste i da dobiju predsedničke izbore, a toga se i u partiji na vlasti najviše plaše. Vučić će izaći s prepoznatljivom politikom da Srbiji preti opasnost od onih koji su krivi za sve, a ovi idu njihovim stopama. Ne nude pravdu narodu, nego ga plaše nepravdom prošlih vremena, a tako je govorio i Sveti Nikolaj Velimirović.
Čitajući vaše intervjue vidimo da vas najviše boli onih 0,6 odsto budžeta za kulturu. - Pa to me i sad boli. Nisam toliko besan na establišment, na ove vladajuće, jer njih baš briga. Oni su najmoćniji, pa mogu da rade šta hoće. Ali oni što su opozicija... Da im nije jedan od ključnih razloga protiv sadašnje, bilo koje vlade, taj odnos prema kulturi. Toliko je bezočno i nedopustivo... Ne znam kako da ga nazovem. Vidim nabavljamo nešto u Belorusiji da branimo nebo. Šta da branimo? „Beograd na vodi“? Beograd je najrušeniji grad na svetu. Nije prošlo nijedno pleme da ga nije opatrnulo.
Kako vam trenutna situacija u Srbiji izgleda? - Imam jednu prijateljicu, glumicu. Preziva se Dakić (Maša Dakić, prim. aut.). Igrala je u ovom filmu o Petru Kočiću, koji je snimio Goran Marković. Ona ima izraz - kad sam ja govorio da je dno dna, ona kaže - kanal! To je ovo gde vam popravljaju kola. To je kanal! Oni što kad izvire i kažu: „E, leba ti, ko ti je ovo radio?“ To je dobra metafora za našu političku stvarnost. Ko god dođe na vlast kaže: „Ko je ovo radio? Ne valja ovo ništa, mora sve ponovo.“ Narod bi to objasnio kao sjaši Kurta da uzjaše Murta, ili obratno.
I pored svega vi niste odustajali. Igrate i dalje, sem ono malo što ste napuštali pozorište. Ali neću vas pitati što ste se vraćali, prečesto su vas to pitali ranije. - Bio sam zapanjen onima koji su me pitali što sam se vratio u pozorište. To ko da te neko pita što si se vratio kući. Nije te bilo dugo, a ti opet kući. Pa gde ću od majke, oca, crkve, naroda... Da li znate ko nam je ministar kulture? - Čuo sam da je fin čovek. Sećam se jednog ministra prosvete, da mu sad ne spominjem ime. Da je aktuelan i dalje, ja bih spomenuo. Ovako je glupo.
Dado Đilas
Recite makar inicijale. - Obradović! (Žarko Obradović, prim. aut.) Na Savindan priča o Svetom Savi, prvom srpskom prosvetitelju, o ovome i onome, a njemu sutradan štrajkuje 2.500 nastavnika! Kako ministar prosvete može da drži taj govor, a zna da mu cela prosveta u ovoj zemlji štrajkuje. Kakvo je to licemerje? A valjda za tu platu mora to da radi. I kako onda da stekneš poverenje u bilo šta kad očigledno institucije ne funkcionišu.
Kad je bilo najgore? - Ma... najgore vreme... To sam čuo od starih žena, koje, onako, u crnini sede i gledaju, i samo kažu: „E, deco, samo da rata ne bude.“ Rat je izgleda najgori... A i ja kad pogledam svoju biografiju, rastao sam ko siroče između onih raznih fotografija na kojima su svi poginuli. Od onih najstarijih u prvim ratovima balkanskim, pa do Sremskog fronta... Tu mi je ujak poginuo od 17 godina.
Slažete li se s rečenicom iz filma „Lepa sela lepo gore“ da „rat u čoveku izaziva sve najbolje i sve najgore“? - Da. Ali šta će mi toliki izazov da bih shvatio da li sam dobar ili ne. To je krajnja situacija... Imaš mogućnosti u životu da ostvariš principe o čojstvu i junaštvu... Junaštvo je čuvanje sebe od drugoga, a čojstvo je čuvati drugoga od zla u sebi.
Imali ste svojevremeno zanimljiv predlog kad su u pitanju rijaliti programi. - Kad su se pojavile te monstrumske emisije, pokušavao sam da shvatim o čemu se tu radi. Ne znam šta je. A voleo bih da znam. Zamisli, ima tamo neki Zmaj od Bosne, ili tako nešto. Elem, za „Farmu“ sam rekao da je to veliki doprinos Ministarstva poljoprivrede za razvoj stočnog fonda u našoj zemlji. Ko je shvatio, shvatio je. Sve je razoreno, sve je uništeno. To se zove tranzicija. Sve isplivava na površinu, mutna voda. Ko će to sve pohvatati. Evo, na primer, ako gledate TV, vama ne treba lekar, vi možete da budete zdravi. Kao, deca ne bi smela da jedu ovo i ono, a sve reklame su upravo da deca jedu ono što ne bi smela. E, sad, ajte vi snađite se između interesa tržišta...
Možda je vaš otac i bio u pravu kad je tvrdio da je bolje da se držite filološkog fakulteta. Tada se govorilo - može gluma, al‘ završi i nešto ozbiljnije. - Mene je jedan drugar iz Budve koji je studirao arhitekturu pitao šta radim. Reko: „Evo, radio sam neke predstave, snimao neke filmove.“ „Al‘ dobro“, reče on, „pitam te šta radiš?“ „Pa ovo radim“, odgovorih mu. „A, ne, nego mislim radiš li nešto ovako...“ „Šta je tebi“, rekoh mu, „jesi li ti poludeo?“ A on mi reče kako je on otvorio nešto tu, pa me pita... Valjda da bi radio nešto, moraš prvo nešto da otvoriš... Kad vidi da ne ide, čovek može i sam nešto da uradi. Ljudi su se snalazili. Za vreme rata jeo se hleb od gloginja. Jele su se mekinje. Sad se ispostavilo da je to i zdravo.
To je sad fensi. - Da, to je fensi. Čaj od mekinja...
Da li je kod nas zaista čovek čoveku vuk? - Mi volimo da se bavimo nečim tamo, a ne ovde. Primer je pitanje ćirilice u Vukovaru. Ali što ti nemaš ćirilicu u Beogradu, u Srbiji? To ti meni kaži! Nemoj ti meni Vukovar ispred nosa. Kao, oni su krivi. A šta smo mi onda? Mi nemamo građansku inteligenciju, nemamo elitu. Pogledajte sastave vlada. Imaju neke lažne diplome i svi nešto dr, mr, prof... Prilepiš to samo ko neke etikete. Imaš tih nalepnica da kupiš, pogotovo kod Kineza jeftino.
Rekli ste da su Srbija i Crna Gora vama ko otac i majka. - Žive ljudi i bez oca i bez majke. Žive i s razvedenim roditeljima.
Pa to mu ovde dođe baš kao razvod. - Da. Međutim, kad se sretnu njihovi staratelji, oni daju čuvene izjave da su odnosi među nama vrlo dobri, a ne mogu platni bilans da uspostave. Da naprave taj auto-put da odeš do Bara za tri i po sata da popiješ kafu i da se vratiš. Pogledaj pošto je povratna karta do Podgorice - 150 evra. Ko da putuješ za London.
Na kraju, rekli ste da je ljubav dede prema unuci nešto neobjašnjivo. - Moja unuka Anđelija sada ima devet godina, treći je razred. Svira violinu. Imala je prvi koncert od dva i po minuta. To mi je pokazala. Pitao sam sina je li to ona tačno odsvirala, kaže da jeste. Dobila je prelaznu kod njega kao stručnjaka. A kod mene još i pre nego što je počela da svira. Vuče na mene. Prema jelovniku. Bila je sad na slavi i, pored svih đakonija, svelo se na to da voli čvarke, pršutu i slaninu.
Iskren ODVRATNA MI JE ULOGA U „LEPIM SELIMA“
Igrali ste u dva najbolja antiratna filma - „Lepa sela, lepo gore“ i „Nož“. - Kad pogledam tu ulogu u „Lepim selima“, svi kažu da sam je dobro odigrao. Ali, da li mi veruješ da sad tu ulogu ne bih prihvatio da mi daju ne znam šta.Zašto?- To je toliko odvratno i tačno. Odakle to čovek nađe u sebi. Ja se sam sebi nekad gadim zbog toga. To znači da sam ja to izvukao iz neke sopstvene fioke. Ja se skrivam iza nečega ili, ako sam svestan toga, onda se borim protiv toga. Onda je to pozitivno.
Dado Đilas
Nekad i sad DEMOKRATIJA SE VIŠE UPOTREBLJAVA
I dalje igrate na Slaviji tekstove svog prijatelja Matije Bećkovića. - Ovo Bećkovićevo delo sasvim odudara od onoga što je ranije pisao. Potpuno je druga forma. Tu su dvojica kojima je Ljuba (Nebojša Ljubišić, prim. aut.) dao imena - Imanja i Nemanja. To su dva imena primerena svakom vremenu.
Posebno današnjem, jer mi živimo u njemu. Ali i u prošlim vremenima bilo je isto ovako, samo drugačija odela i drugačije su se zvali sistemi. Nisu se upotrebljavale reči demokratija i transparentnost ko danas.