Srbi povratnici govore o tome kako danas izgleda život našeg naroda na Kosovu i Metohiji i šta su sve morali da pretrpe da bi na tom tlu opstali.
Žač - seme života na kamenu
Da li Srbi iz ovog sela nisu imali gde drugde, ili im je ona posna zemlja u istočkoj opštini toliko prirasla za srce, mi to ne znamo. Biće da je ono prvo preteglo, jer ne može se samo iz ljubavi izdržati sve ono što su izdržali da bi ponovo stekli svoje kuće.
Proplanak iza poslednjih novih i belih kuća u Žaču obrastao je travom. Poslednjih dana leta ona već više nije onako zelena, i ceo pejzaž je u sivim i žućkastim tonovima, pa se kamen - verovatno samo vrh velike stene pod zemljom - iz daljine teško uočava. Ali kad ga čovek nađe, posle dužeg lutanja ili ako ga povedu seoska deca, vidi malo čudo: iz jedine pukotine na glatkoj površini kamena iznikla je stabljika cera. Na njoj su tri lista. Nigde uonakolo ništa, osim oštre trave, iz zemlje ne raste - samo ovo drvo iz stene!
Ume tako život da se poigra i da udesi stvari maštovitije od bilo kakvog pisca: ako je negde seme novog života moglo da proklija na kamenu, onda je to ovde. Jer, u metohijskom selu Žač, na isti način otpočeli su svoj povratnički život Srbi izbegli u leto 1999. godine. One nove i bele kuće njihove su, ali je put do njih bio mukotrpan...
Rafali iz mraka
Do rata 1999. godine u Žaču, zadnja pošta Istok, Kosovo, živeli su, jedni pored drugih, Albanci i Srbi. Posle rata, svi Srbi su izbegli, u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac... gde je ko imao nekog ili mogao da sklepa neki krov nad glavom, a posle toga, kad je kao došao mir i Vlada Kosova rešila da dokaže svoju opredeljenost za ljudska prava, neki od tih Srba izbeglih iz Žača - 27 porodica - odazvali su se pozivu iz Prištine da se "vrate na svoja ognjišta".
"Ognjišta" su zaista bila to - samo kamen i pepeo, jer su srpske kuće u Žaču, sve do jedne bile porušene i popaljene. Smestili su se u šatore...
Ali nije to bio najveći problem: njihovi susedi, Albanci, usprotivili su se povratku Srba. U aprilu te 2010. godine povorka je prošla kroz selo noseći parole na kojima je pisalo "Nema povratka dok se ne pronađu nestali", "Nećemo da radimo po srpskim planovima", "Kriminalcima ne trebaju kuće, nego ćelije", a demonstranti su uzvikivali "Idite odavde, sa našeg slobodnog Kosova" i "Vi ste nas ubijali".
Kao jedan od razloga zašto se protive povratku nekadšanjih suseda, u izjavama medijima i pismima zvaničnicima u Prištinu navođeno je da su među povratnicima i trojica Srba koji su u ratu počinili zločine nad Albancima.
Ispostavilo se da ovo nije tačno, Albancima iz Žača stavljeni su na uvid spiskovi onih koji su izrazili želju da se vrate, gde imena trojice osumnjičenih nije bilo, ali je čitava 2010. godina, i naredna, protekla u ometanju naseljavanja povratnika.
Iz mraka je pucano prema kampu; nekoliko puta šatori su bili zasipani kamenjem; jedan povratnik je kasno uveče prebijen; drugi, u po bela dana, onesvešćen je udarcem u galvu i ostavljen u jarku pored puta; pa opet rafali...
U julu 2010. počela je izgradnja 14 kuća za povratnike, a u avgustu je Kosovska policijska služba (KPS) privela trojicu maloletnih Albanaca zbog sumnje da su demolirali zid na jednoj od građevina, a blokove za gradnju razbacali po gradilištu.
Ustanovljeno je da iza svih incidenata stoji samo jedna albanska porodica, doseljena u Žač posle rata. U sukobima 1998. i 1999. godine, ona je imala deset poginulih članova. Albanci, funkcioneri iz opštine ponavljali su da su rešeni da "sprovedu povratak" ali da je situacija složena - nije im se otvoreno stajalo na stranu Srba i zakona, a protiv stradalih u ratu. Ostali Albanci iz Žača su ćutali...To se sve tako vuklo, leto je prešlo u jesen, ova u zimu, i uoči Nove 2011. godine, 27. decembra, u tek sagrađene kuće uselilo se devetnaest porodica. Šest je odustalo od povratka, a neki nisu ispunili dosta stroge uslove. Između ostalih, da u Srbiji nemaju baš nikakvu imovinu.
- Pa morali su ljudi negde galvu da sklone za ovih dvanaest godina, neki krov za porodicu da podignu - rekao je za Njuzvik 2015. Nebojša Drljević.
Od šatora do ograđenih okućnica
Nebojša se među prvima, u proleće 2010. godine, vratio u Žač. Njegova supruga Vladimira i deca Blaženka, Jovana i Dušan bili su u onim šatorima nad kojima su praštali rafali. Radio je u "Goši" u Smederevskoj Palanci, dok fabrika nije propala, a onda je ostao bez posla. Četiri godine duže, kroz iste nevolje prolazio je i Slaviša Komatović (52), jedan d poslednjih povratnika: prošao je kroz izbegličke centre, onda se oženio i dobio troje dece, i sa porodicom se potucao po iznajmljenim sobama:
- Nikakvu imovinu nigde nemam osim ovog imanja u Žaču. Počinjem iz početka, ali u Kraljevu mi je bilo teže. Sama pomisao da svakog prvog treba da izdvojim po 70-80 evra za kiriju psihički opterećuje. Posla je sve manje, a u tuđoj kući bez posla zna se kako je - govorio je Slaviša u leto 2014. kad se vratio. U oktobru, dobio je kuću od 45 kvadrata.Njegov brat Veljko Komatović, zajedno sa Nebojšom Drljevićem, bio je među prvima:
- Vratili smo se 24. marta 2010. godine. Ovde, u mom dvorištu, bila je poljana, pustinjak, a vidite, sada je slika mnogo drugačija. Sa mnogo rada, dosta ulaganja, što pomoći od dobrih ljudi s različitih strana, a i uz svoj rad, rad moje porodice, evo šta smo postigli. Supruga i ja obrađujemo devet hektara zemlje. U dvorištu su stambeni i pomoćni objekat i staja, a u njoj tri grla za sada, tri svinje u toru, četvoro šarplaninaca vernih čuvara koji čuvaju domaćinstvo i tridesetak komada domaće živine. Imam deo mehanizacije, potreban mi je još jedan deo, ali i sa ovim se završava posao.
Novi život
Slika Žača danas je zaista drugačija: oko povratničkih kuća su poljoprivredne mašine, u ogrđanim dvorištima je živina i stina stoka, u stajama krave...
I ono što je najvažnije: u Žaču se opet rađaju srpska deca. Pre nego što u ovoj rečenici čitaocu zasmeta "nacionalistički ton", da razjasnimo: to što se u Žaču opet rađaju srpska deca neće ni iz daleka izmeniti nepovratno narušenu nacionalnu strukturu stanovnišva na Kosovu, i "popraviti srpsku stvar". Ali - gledano u širem kontekstu, jer strogo uzev, reč je o privatnoj radosti roditelja, i ničemu više... - to što su se u Žaču, prošle i ove godine, rodili Strahinja i Marija u porodici Veljka i Stefan u porodici Slaviše Komatovića, i Lazar Drljević, pokazatelj je boljeg vremena.
Ali, koliko boljeg?
- Bezbednost više nije problem. Sada teškoću predstavlja njihovo zapošljavaje - kaže za Newsweek Srbija Haki Rugova, predsednik opštine Istok.U Istoku velikih proizvodnih pogona nema, tranzicija je i ovde uzela danak. Nezaposlenost je opšti problem, a "pozitivnu diskriminaciju", kaže Haki Rugova, kad je u pitanju zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina, zakon ne poznaje.
Iz Žača, od svih koji su vratili, posao su našla samo dvojica: jedan u opštini, drugi kao čuvar u bolnici. Ostali bave poljoprivredom. Žačka zemlja nije od one "iz koje će iznići i dugme ako ga posejete", ali rađa. Istina, kao i ljudi na ovom prostorima, škrto i stidljivo pokazuju ljubav... ali moglo bi od nje da se živi, da povratnici nisu počeli počeli novi život na kamenu i pepelu. Treba mehanizacija i gorivo za nju, treba seme, pa đubrivo...
- Ovde pšenica dobro rađa. Ali da bi čovek zasejao veću površinu, on mora da uloži novac. A odakle? Neki su uzimali kredite, po pet-šest hiljada evra, ali treba to vratiti! - kaže Nebojša Drljević.
Pomoć koju povratnici dobijaju od Vlade Srbije nedovoljna je i, kao uvek kad je u pitanju birokratija, stiže kasno.
(Newsweek)