Pokazao mi je da postoje i važnije stvari od košarke, uz to mi je pričao o bombardovanju, raspadu Jugoslavije, ko su Srbi, a ko Hrvati... Džile je sve to prevodio
Frederik Haus jedan je od boljih stranaca u istoriji Partizana. Košarkaš koji je prirastao za srce „grobarima“ prisetio se dana kad je pod komandom Duška Vujoševića harao pod obručima Evrolige i s ubeđenjem ističe da bi crno-beli osvojili titulu klupskog prvaka da nije slomio ruku.
Novopečeni trener, 13 godina kasnije, za portal Mozzartsport.com kaže da prati dešavanja u Humskoj.
- Kad sam dolazio, nisam znao ništa o Partizanu, niti sam poznavao bilo koga u klubu. Tek kad sam prvi put ušao kod Danilovića u kancelariju i video sve one trofeje, shvatio sam gde sam - počeo je razgovor Haus.
Amerikanac pamti „časove ljubavi“ i sjajnu atmosferu koju su pravili „grobari“.
- Navijači su uvek bili sjajni, glasni. Pravi šesti igrač. Osećao sam se neverovatno kad su mi pevali pesme. Bolji su i od onih navijača na Superboulu, ma najbolji na svetu! Oni su bili naš doping, terali su nas da skačemo više i igramo bolje. Žao mi je jedino što ih nismo još više obradovili jer, iskreno, mislim da smo mogli da osvojimo Evroligu one sezone da nisam slomio ruku - mislio je Haus na sezonu 2003/4, kad Partizan nije prošao u top 16 fazu zbog koš-razlike.
U priči o Hausovom boravku u Beogradu jedno od centralnih mesta zauzimaju tadašnji trener Duško Vujošević, ali i sadašnji šef struke Aleksandar Džikić.
- Da nije bilo Duleta, nikada ne bih uradio u košarci ovo što jesam. Doveo me je u Partizan onda kad su me otpustili u Atlanti. Prvi put sam stigao u Srbiju, zemlju u kojoj su tada još bila sveža sećanja na bombardovanje, ratove... Dule mi je pričao o tome kako se raspala Jugoslavija, ko su Srbi, Hrvati... A Džile je sve to prevodio.
Mislio sam da znam sve o košarci, a onda sam upoznao Duleta i video koliko još moram da učim. Pokazao mi je da postoje i važnije stvari od košarke, da moramo da budemo srećni i zahvalni, jer ima ljudi koji nisu bili te sreće, nemaju obe noge ili ruke, ili su u invalidskim kolicima. Motivisao me je da čitam knjige, posećujem umetničke galerije, pokazao koliko to smiruje i oslobađa od stresa. Sećam se da mi je za jedan Božić poklonio dve knjige, jedna je bila na engleskom o Beogradu. Sada ja to pokušavam da objasnim klincima koje treniram.
Novopečeni trener, 13 godina kasnije, za portal Mozzartsport.com kaže da prati dešavanja u Humskoj.
- Kad sam dolazio, nisam znao ništa o Partizanu, niti sam poznavao bilo koga u klubu. Tek kad sam prvi put ušao kod Danilovića u kancelariju i video sve one trofeje, shvatio sam gde sam - počeo je razgovor Haus.
Amerikanac pamti „časove ljubavi“ i sjajnu atmosferu koju su pravili „grobari“.
- Navijači su uvek bili sjajni, glasni. Pravi šesti igrač. Osećao sam se neverovatno kad su mi pevali pesme. Bolji su i od onih navijača na Superboulu, ma najbolji na svetu! Oni su bili naš doping, terali su nas da skačemo više i igramo bolje. Žao mi je jedino što ih nismo još više obradovili jer, iskreno, mislim da smo mogli da osvojimo Evroligu one sezone da nisam slomio ruku - mislio je Haus na sezonu 2003/4, kad Partizan nije prošao u top 16 fazu zbog koš-razlike.
U priči o Hausovom boravku u Beogradu jedno od centralnih mesta zauzimaju tadašnji trener Duško Vujošević, ali i sadašnji šef struke Aleksandar Džikić.
- Da nije bilo Duleta, nikada ne bih uradio u košarci ovo što jesam. Doveo me je u Partizan onda kad su me otpustili u Atlanti. Prvi put sam stigao u Srbiju, zemlju u kojoj su tada još bila sveža sećanja na bombardovanje, ratove... Dule mi je pričao o tome kako se raspala Jugoslavija, ko su Srbi, Hrvati... A Džile je sve to prevodio.
Mislio sam da znam sve o košarci, a onda sam upoznao Duleta i video koliko još moram da učim. Pokazao mi je da postoje i važnije stvari od košarke, da moramo da budemo srećni i zahvalni, jer ima ljudi koji nisu bili te sreće, nemaju obe noge ili ruke, ili su u invalidskim kolicima. Motivisao me je da čitam knjige, posećujem umetničke galerije, pokazao koliko to smiruje i oslobađa od stresa. Sećam se da mi je za jedan Božić poklonio dve knjige, jedna je bila na engleskom o Beogradu. Sada ja to pokušavam da objasnim klincima koje treniram.
Uspomene
PAMTIM PALAČINKE U CENTRU GRADA
Frederik Haus ne krije da se lepo osećao u Beogradu.
- Pošto sam više voleo da šetam nego da vozim po Beogradu, često sam peške išao u večernjim satima do jedne palačinkarnice u centru grada. Dešavalo mi se tako da naletim na Duleta, koji je izlazio da prošeta svoje pse. I svaki put me je proveravao: „Ideš li kući?“ „Da, gospodine“, svaki put bi glasio moj odgovor.