TITO NIJE IMAO ŠANSU DA DOBIJE NOBELOVU NAGRADU: Evo zašto SIN NARODA I NARODNOSTI nije bio PODOBAN
Poslednji dan 1972. godine. Crna Gora u ekstazi. A kako i ne bi bila kad novu, 1973. godinu kod njih, u Miločeru, u novosagrađenom hotelu "Maestral" dočekuje naš najveći sin naroda i narodnosti, drug Tito sa suprugom Jovankom.
Realizatori, kamermani i tonci Televizije Titograd spremaju se za zadatak života. Njima je pripala čast da snime i razašalju ostalim studijima tradicionalnu novogodišnju poruku predsednika Jugoslavije.
Vitke devojke i kršni momci iz Kulturno-umetničkog društva "Mirko Srzentić", uvežbavaju poslednji put živu piramidu, koja simbolizuje Lovćen. U sobama hotela "Avala", u obližnjoj Budvi, pripremaju se za nastup pred maršalom velika imena estrade Nada Knežević, Dubravka Nešović, Tereza Kesovija, Miro Ungar. S njima je i Mija Aleksić, glumac,komičar, koji ima zadatak da razgali srca druga Tita i drugarice Jovanke, i, naravno, najvišim rukovodiocima Crne Gore.
I dok su domaćini još jednom uvežbavali zagorsku pesmu "Vrtičeki spiju, a šume mučiju, naj moja popevka zvoni", koja je morala da bude otpevana nadomak ponoći, na drugom kraju zemlje, u Beogradu, na Trgu Marksa i Engelsa broj 13, u zdanju Savezne skupštine, zbivala se neuobičajena aktivnost. I to samo nekoliko sati pre dolaska novog leta, u vreme kada su na licama već praštale petarde. Otvoren je bio samo jedan od sedam ulaza iz Kosovske ulice kroz koje se moglo doći do unutrašnjosti. Na okupu je bilo celo skupštinsko rukovodstvo, predvođeno predsednikom Mijalkom Todorovićem i potpredsednikom dr Gustavom Vlahovom. Tu su bili i tadašnji direktori "Politike" i "Borbe", Miodrag Lazarević i Slobodan Glumac.
Objašnjenje za ovaj neobičan skup u neobično vreme ubrzo je stiglo. Iz Skupštine Jugoslavije što pre i neodložno mora da krene predlog da se drugu Josipu Brozu Titu dodeli Nobelova nagrada za mir. Podeljeni su zadaci, saopštena imena onih koji će pisati predlog i prateći tekst obrazloženja predloga.
Te noći u "Maestralu" je veselo. Tito naročito. Ostaje do ranih jutarnjih sati. Ispraćaju ga pesmom "Jovano, Jovanke"... Ta 1973. godina koju je dočekao razdragan, po svemu sudeći, doneće mu veliko razočarenje.
Ubrzo, 26. januara, predsednik Savezne skupštine Jugoslavije Mijalko Todorović šalje Komitetu norveškog parlamenta u Oslo tekst predloga da se jugoslovenskom predsedniku Titu dodeli Nobelova nagrada za mir za 1973. godinu. Uz tekst predloga je 200 stranica obrazloženja da je Josip Broz dostojan tako visokog priznanja.
Obrazloženje je imalo četiri poglavlja:
1. Tito u inostranim izvorima;
2. Titova pisma i izjave;
3. Dokumenti Titove spoljne politike;
4. Hronika Titovih poseta i susreta s državnicima sveta.
Citirane su izjave o Titu mnogih uglednih ljudi, koji su obeležili svoje vreme. Naravno, Vinston Čerčil pre svih. Zatim, Žan-Pol Sartr, Džavaharlal Nehru, pa Robert Kenedi, Aldo Moro, potom čuveni američki novinari C. L. Sulcberger i Volter Lipman, Čarli Čaplin, Ču En-Laj i papa Pavle VI.
Čim je odlučeno da se Tito kandiduje, pojavio se jedan problemčić: ko će biti predlagač i ko će potpisati predlog za dodelu najvećeg svetskog priznanja. Jedan federalni rukovodilac predlaže da ga potpiše - svih dvadeset miliona Jugoslovena!
Rato Dugonjić je tražio da potpisnice budu skupštine svih šest republika, a Ali Šukrija je predlagao i pokrajine. Međutim, prijatelji iz Norveške, koji su bili uključeni u ovu akciju, savetovali su da se to ne čini.
Pravila Nobelovog komiteta su jasna: "kvalifikovani predlagači kandidata za prestižnu nagradu su članovi vlade, poslanici i funkcioneri parlamenta, zatim dosadašnji laureati, profesori univerziteta, i to samo iz oblasti prava, filozofije, istorije, a onda i međunarodne organizacije vezane za mir, ali kao kolektivi, ne i njihovi rukovodioci".
Vremena za čekanje nije bilo, krenulo se odmah u akciju. Budžeti u ambasada su drastično uvećani. Lobiralo se na sve strane. Napravljen je plan da se dobijaju podrške značajnih ljudi, naročito u skandinavskim zemljama.
Kako se lobiralo u inostranstvu, tako je bilo i kod kuće.
Prvi na udaru je bio naš jedini nobelovac - Ivo Andrić. Podrške kandidatima od dobitnika ovog prestižnog priznanja imale su posebnu težinu. Andrić je pristao, na molbu svog zemljaka i zaštitnika prvih godina posle rata Rodoljuba Čolakovića, da se lično obrati Komitetu za dodelu Nobelove nagrade za mir u Oslu - pismom i potpisom. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalaze se tri skice, s dosta prepravki, dopuna i izostavljanja... I Miroslav Krleža se odazvao ovom pozivu. U njegovoj zaostavštini pronađeno je i njegovo pismo Nobelovom komitetu...
Savezna i republičke verske komisije započinje veliku lobističku akciju kod verskih zajednica i upućuju pismo svim konfesijama u Jugoslaviji. Bio je to, zapravo, predlog teksta podrške da se predsedniku Titu dodeli Nobelova nagrada za mir. Poglavarima crkvi preostalo je samo da ga potpišu. Muslimanska verska zajednica i predstavnici Reformatorske i Evangelističke crkve pokazale punu lojalnost državi i čoveku koji je bio na njenom čelu.
U Sinodu Srpske pravoslavne crkve očito nisu tako mislili. I pored obećanja da će ukoliko daju podršku Titu moći da nastave izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru, patrijarh German nije dozvolio da se ovaj predlog uvrsti u dnevni red na Svetom arhijerejskom saboru 30. maja 1973. godine. Pravoslavna crkva nije htela da podrži vladaoca u čijem vremenu je iskusila najteži period svoje istorije.
Istovetan predlog koji je upućen patrijarhu Germanu stigao je i na Kaptol u Zagrebu, nadbiskupu Franji Kuhariću. Čelnik Katoličke crkve Hrvatske bez kolebanja odbija da stavi svoj potpis na tekstu podrške Josipu Brozu. U izveštaju hrvatske republičke Verske komisije piše: "Zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić ostao je dosljedan u svojem negativnom držanju i dao je do znanja da sa svoje strane ne želi dati podršku, uz napomenu da bi to značilo politizirati Crkvu".
Ali, Kuharić povlači novi potez i nudi dogovor državi. On traži uslugu za uslugu. Ako država rehabilituje Stepinca, njen čelnik će dobiti podršku u trci za Nobelovu nagradu. Kako je ovo, tih sedamdesetih godina prošlog veka, bilo nemoguće, 9. aprila 1973. na Kaptolu zaključuju "da biskupi Jugoslavije takvu podršku ne mogu dati, jer bi to bilo njihovo politiziranje, odnosno miješanje Crkve u politiku".
Emisari koji su se razmileli po svetu da lobiraju za Tita sve češće javljaju centrali u Beogradu - šanse da se domogne Nobelove nagrade su neznatne, takoreći nikakve! Objašnjenje je bilo kratko: on je komunista!
Ni najpedantniji istraživači života i dela Josipa Broza nisu uspeli da pronađu trag čija je ideja da se on kandiduje za Nobelovu nagradu za mir.
Postoji zapis Vladimira Dedijera da mu je engleski filozof Bertrand Rasel, i sam dobitnik Nobelove nagrade 1950. godine, rekao "da se nosio mišlju da predloži Tita". Ko god da je to uradio, nije mogao da izabere gori trenutak za kandidovanje jugoslovenskog predsednika Tita za Nobelovu nagradu za mir od te, 1973. godine.
To je godina kojoj je prethodio najpre Titov obračun sa maspokom u Hrvatskoj, a potom sa liberalima u Srbiji. Bilo je to vreme zabrana novina, knjiga, filmova, izložbi... Bilo je to vreme progona uspešnih privrednika, intelektualaca, profesora univerziteta...
Svetske agencije javljaju iz Osla, 16. oktobra, da je Nobelova nagrada za mir u 1973. godini pripala Henriju Kisindžeru i Le Duk Tou. Kisindžer kao specijalni savetnik američkog predsednika Ričarda Niksona, a potom i državni sekretar SAD, i Le Duk Tou kao član Politbiroa Partije radnika Vijetnama, posle dugih i teških pregovora uspeli su da 24. januara 1973, u Parizu, sklope mir i okončaju najkrvaviji sukob posle Drugog svetskog rata.
U Beogradu muk. Ostaje uteha da je za Tita glasalo dva člana žirija, a za dvojicu protiv kandidata trojica.
Ali ovo nije kraj priče. Le Duk To šalje pismo Komitetu u kome kaže odbija da primi Nobelovu nagradu za mir i da se odriče novčanog dela priznanja. Papir koji su on i Kisindžer potpisali pokazaće se bezvrednim.
Uteha stiže iz Indije
Dok se u Beogradu s nestrpljenjm očekivala vest da će Nobelova nagrada za mir, za 1973. godinu, biti dodeljena Josipu Brozu, iz indijske prestonice Nju Delhija stigla je vest da je on postao laureat priznanja koje je nosilo ime dugogodišnjeg predsednika Indije i jednog od osnivača pokreta nesvrstanih, Pandita Džavaharlala Nehrua (1889-1964). I gle čuda, i ova nagrada se dodeljivala za unapređenje svetskog mira i zbližavanje među narodima. Ustanovljena je 1966. godine. Indijski žiri je bio jednoglasan u odluci da ona pripadne jugoslovenskom predsedniku Titu.