KNJIŽEVNIK SAŠA SIMONOVIĆ: Srbi su narod koji najlakše zaboravlja
Moje knjige su prepune emocija ne zato što je to bila namera kako bi prečicom stigao do srca čitalaca. Naprotiv, one su same od sebe nadošle, jer su deo svake naše priče, svakog segmenta naše prošlosti, a bogami i sadašnjosti, ističe Simonović
- Moje knjige govore o običnim ljudima, o njihovim sudbinama, o teškim bremenu naše nedavne prošlosti. Srbi su narod koji najlakše zaboravlja. Štaviše, imam utisak da nas više gotovo ništa ne može pomeriti sa mesta koje je rezervisano za neka sitna zadovoljstva i životarenje - od danas do sutra.
Kada govorimo o sebi onda se bahatimo nekom veličinom, razmećemo se rečima i praznim obećanjima, nesvesni koliko smo zapravo mali i beznačajni. I umesto da to što smo mali narod (mali – brojčano i po teritoriji) bude polazište za određenje kako ćemo pronaći svoje mesto u budućem svetu, da se ujedinimo i dozovemo pameti, mi se još više razjedinjujemo, usitnjavamo, osamljujemo. Takvi smo, i mislim da tu nema pomoći - ocenjuje za Portal Kurira književnik Saša Simonović, povodom petog izdanja njegovog romana "Kosovo jedna ljubavna priča“ u izdanju izdavačke kuće "Legenda".
Romani prepuni emocija
Kako ističe, u takvoj situaciji sve postaje besmisleno: i putevi koje gradite, i mostovi koje podižete, i škole koje renovirate, jer se postavlja pitanje ko će za dvadeset-trideset godina sve to da koristi?
Možda će jedino još ostati knjige i umetničko stvaralaštvo kao jedini svedoci bivstvovanja ovog naroda na ovim prostorima.
- Moje knjige su prepune emocija ne zato što je to bila namera kako bi prečicom stigao do srca čitalaca. Naprotiv, one su same od sebe nadošle, jer su deo svake naše priče, svakog segmenta naše prošlosti, a bogami i sadašnjosti. Ako neko može da piše o sudbinama ljudi sa ovog podneblja posle svega što su preživeli, a da hirurški odstrani emocije, i piše o ljudima kao bezosećajnim životinjama, to dakle nije pisac već monstrum koji leči svoje psihološke probleme i lične frustracije. A ima takvih. I oni su, po pravilu, određeni da postavljaju kriterijume, za njih su rezervisane vredne nagrade i prvi redovi u nekim knjižarama i bibliotekama. Ali, svako ima pravo na izbor: i pisci i čitaoci, i jedino vreme može pokazati šta je ispravno, a šta ne - kaže Simonović.
Pesme kao terapija
On tvrdi kako je zbirka „Pesme o ljubavi, smrti i još nekim sitnicama“ za njega, dok je pisao, imala gotovo "terapeutski značaj".
- Pišući o interesantnim ljudima i još interesantnijim događajima, zapravo sam sebe, a nadam se i čitaoce pokušao da ubedim koliko je besmileno trošiti vreme i energiju na stalne strahove i strepnje zbog okolnosti na koje ne možemo da utičemo. Paradigma te priče je junak iz jedne pesme koji je živeo u Orašcu, koji je sebi za života podigao spomenik na kome je uklesao godinu života i predvideo godinu kada će umreti. Naravno, prošla je godina koju je on odredio kao godinu smrti, a on nikad jači. Zadirkivali ga seljani što je promašio godinu, upitijući hoće li izbrisati godinu koju je već uklesao. „Ne pada mi na pamet, odgvorio im je on, što se mene tiče - ja sam već umro.“ Eto, ta rečenica je zapravo spomenik životnog stava koji može prkositi sivilu svakodnevice - kaže Saša Simonović.
Zaboravljanje naše istorije
Simonović naglašava da je pisanje pozorišnog komada "Lujza", o Lujzi Krikner, supruzi Živojina Mišića, za njega bilo veliko iskustvo i vanvremensko upoznavanje sa jednom divnom i napaćenom ženom, koja je sa suprugom i decom doživela neverovatna stradanja.
- Pišući, bio sam ponosan zbog hrabrosti jedne divne žene koja je bila spremna da napusti sve: i nemačko poreklo i bogatstvo i siguran status u društvu, sve - zbog ogromne ljubavi prema svom Živojinu.
Opet, pišući o Lujzi sve vreme sam osećao stid zbog nas, takvih kakvi smo, spremnih da ponizimo i zaboravimo sve što je vredno u našoj istoriji.
Da podsetim, Lujza je umrla u krajnjoj bedi, prinuđena da rasprodaje stvari kako bi se prehranila i kupila lekove, ni jednog trenutka ne gubeći nadu niti dostojanstvo, i ni jednog trenutka se ne odričući Živojina i Srbije - zaključuje književnik Saša Simonović.
OBJAVIO ŠEST ROMANA I ČETIRI POZORIŠNA KOMADA
Saša Simonović do sada je objavio šest romana: „Kosovo jedna ljubavna priča“, „Ptica nad Bosforom“, „Laku noć, Nina“, „Deveti krug“, „Krovovi od papira“ i „Epitimija“.
Objavio je zbirku pesama „Pesme o ljubavi, smrti i još nekim sitnicama“ u izdanju Srpske književne zadruge u eminentnoj ediciji Male biblioteke, a nedavno i pripovesti „Tvister“ u čuvenoj ediciji „Posebna izdanja“ Srpske književne zadruge.
Napisao je četiri pozorišna komada, od kojih se dva već igraju u pozorištima širom Srbije i regiona, a to su: „Lujza“ u kojoj igraju Sonja Jauković i Vesna Stanković, i komad „Laži me“ u kom igraju Sandra Bugarski i Saša Dunić.
Svi romani objavljeni su u više izdanja, a prodati su u preko 20.000 pripemaraka. Stekli su veliku naklonost čitalačke publike i pored toga što nisu objavljeni za komercijalne izdavačke kuće, niti su imali veliku medijsku podršku.